ZA HO KOSOVSKO POMORAVLjE, LETNjA ŠKOLA 2025.
KAPI ŽIVOTA IZ NARANDžE SUNCA
(O Trećoj letnjoj školi HO Kosovsko Pomoravlje)
Leto je tako vrelo. Toplotni talasi, jedan za drugim, udaraju snažno o beton, kamen, vodu, šume i ljude. Sunce na nebu je velika užarena narandža iz koje se ni kap svežeg soka ocediti ne da.
Raspust je, misao o školi daleka i tanušna za Srpčiće u centralnoj Srbiji, ali ne i na Kosovu i Metohiji. Za decu iz enklava, Letnja škola na Šar-planini nije samo letnji program – ona je gutljaj tog svežeg soka iz sunčeve narandže, koji će u njihovo suvo grlo kanuti; gutljaj slobode, čistog vazduha nakon dugog boravka u tesnim sokacima i čvrstim granicama koje su im nekom neznanom rukom iscrtane. Nametnute. Ovo je mesto gde uče da sanjaju bez straha i gde spoznaju jedan širi, gušći i otvoreniji svet.
Mnogi su se prvi put odvojili od roditelja, a nekima je ovo prvi letnji kamp u životu. Ovde, na preko hiljadu metara nadmorske visine, druže se deca, njih dvadesetak, mlađeg uzrasta, iz srpskih enklava – Mogile, Lepine, Donje Gušterice, Lipljana, Pasjana, Donje Budrige, Bratilovca… Bračni par Nikola i Marija Vasić, osnivači i rukovodioci HO Kosovsko Pomoravlje, uz pomoć donatora i mnogih dobrih ljudi, uspevaju da ovogodišnju letnju školu organizuju na Šar-planini.
Poput Letnje škole „Dragana Hrebeljanović“ koja se održava pri manastiru Draganac, i ova letnja škola-kamp radiće po NTC programu, ali za decu mlađeg uzrasta, iz kosovskometohijskih enklava. Pored Ivane Otašević Veljin, predavača NTC sistema, tu su i Marina Vesić, učiteljica iz Mogile, Bogdan Mitić, učitelj iz Lipljana, Katarina Kojić, učiteljica iz Beograda i volonterka HO Kosovsko Pomoravlje, potom Ivana Antonijević, takođe učiteljica iz Beograda. Tu je i ove godine volonterka Sonja, kao i bračni par, Maja (profesor matematike) i Ivan Arsić (profesor fizičkog vaspitanja i trener Košarkaškog kluba „Kosovsko Pomoravlje“).
Nastavnica Ivana, Prištevka po rođenju, za koju je ovaj kamp bio svojevrsan izazov i koja ima radno iskustvo u radu u mnogim kampovima, očekivala je, kaže, tihu i povučenu decu. Srela je, eto, razdragane, vesele, spremne. Takvi su bili i njeni vršanjaci u Prištini, pre poslednjeg rata. To su, zapravo, produžena lica onih proteranih i nestalih iz srpskih gradova i sela po Kosovu i Metohiji. Ovi će osvajati slobodu. Njima je svaki dan najbolji i svaka igra najomiljenija i svaka noć najlepša. Oni su radosni, zainteresovani, puni ljubavi. Iako podeljeni u dve grupe – „NTC“ i „Šampioni“, kaže, svi su ovde jedno.
Učitelj Bogdan iz Lipljana koji je takođe prošao NTC obuku, izdvaja metodu „nelogičnih priča“ kao onu koja ga posebno inspiriše. Deca sistemom asocijacija i putem slika povezuju zemlje sa njihovim zastavama i karakteristikama. Bogdan i Marina ovde, uz Ivanine instrukcije i smernice, dobijaju novu snagu, samostalnost i inspiraciju za neka buduća vođenja. Za rad u učionicama, u svojim izolovanim sredinama.
Katarina, koja radi u Beogradu, a koja je od prve lenje škole u Bratilovcu pomoćnik i saradnik Vasićima u ovom poduhvatu, može da poredi rad sa decom tamo, u Beogradu, i ovde, u kampu. Njena ključna reč je – empatija; deljenje zalogaja ali i stolice na kojoj se sedi; pletenje narukvica za sebe, ali i za svoje ukućane; briga za druga. Baš zato što nemaju ili imaju vrlo malo mogućnosti za umetničke škole, pozorišta, bioskope, treninge, pre svega zbog ograničenog kretanja u okvirima zadatih prostora, deci iz srpskih enklava, smatra Katarina, svaka promena, pa makar trajala i samo deset dana, važna je, mnogo važna. Kao hlebu so, zemlji voda. Ona primećuje da se deca odlično snalaze kad je reč o orjentacija u prostoru, ali znatno slabije kada su u pitanju matematički zadaci ili pak, čitanje, koje nije dobro savladano: „Ovdašnji učitelji treba više da se posvete mališanima, da ne preskaču i ne propuštaju gradivo“.
Za nastavnika Ivana deca su „kao buket, kao rasadnik koji tek treba da procveta“; on smatra da su motoričke aktivnosti tesno povezane sa inteligencijom. Čin takmičenja donosi paletu uzbuđenja. Dobro je biti pobednik, ali treba naučiti kako pasti i kako se dići nakon pada. I nastaviti dalje. Ivanova supruga Maja tvrdi da je najveći izazov za nastavnika „obuti se u dečije cipele i hodati u njima“ – kroz svet matematike, apstrakcije, kroz anegdote, simbole i rebuse.
Ogromna je radost najboljih đaka učitelja Bogdana iz Lipljana, koje je poveo sa sobom; nova osvajanja tek počinju za ceo razred učiteljice Marine iz Mogile; za dve sestre, Milicu i Bojanu, dvoje od petoro dece porodice iz Bratilovca. Nata, Slavoljub i Tamara, dva politikologa i doktorand Srpskog jezika i književnosti, prijatelji Organizacije i veliki drugari dece, prekinuli su svoje odmore i došli da pomognu i – da se(be) nađu. Sneža se stara o obrocima i zna da ima stidljivih koji nikad ne bi sipali dvaput; zato im ona puni tanjire – bolje da ostane nego da zafali. Tu negde, u tišini, nevidljivi a prisutni su i donatori i svi dobri ljudi koji su pomogli ovaj letnji kamp. Oni su svedoci snage nevidljivog.
Pored obrazovnog značaja (kroz radionice, aktivnosti i razvijanje veština), pored socijalnog značaja (razvijanje novih poznanstava i prijateljstava, tolerancije i timskog rada kao i različitih komunikacionih veština), pored emocionalnog značaja (kroz razvijanje samopouzdanja, samostalnosti u radu i empatije kroz brigu za drugoga), kao i kroz vaspitni i psihofizički aspekt (putem razvijanja radnih navika, odgovornosti, svesti o prirodi i kulturnom nasleđu, i što je najvažnije, smanjenje vremena provedenog pred ekranom računara i telefona), letnje škole nikako nisu samo „popunjivači slobodnog vremena“. Pogotovo ne ova, koju organizuje HO Kosovsko Pomoravlje. Ona je radionica života, za život. Ona deci pruža mogućnost da razviju postojeće znanje, veštine, odnose i vrednosna načela koja će ih pratiti mnogo duže od trajanja samog kampa. Jer njima baš to treba – produžena radost saznanja.
Ova deca, pristigla iz kosovskometohijskih geta gde je svakodnevica premrežena ljubavlju i strahom, sazdana od igre iza visokih kapija i čežnje za putanjama koje se ne smeju preći, ovde, na obroncima Šare, iscrtavaju oblake svojim mislima, telima, rečima. Jedna devojčica nam priča o konju koji nosi svetlost kroz tamne šume – njenog zavičaja. Kaže, popeće se na tog konja i nikad silaziti neće. Tako će i svetlost večno sijati tu, gde je rođena.
***
Kada se škola završi, nastavnici i deca će krenuti svojim domovima, Šara će utihnuti. Smeh, priče i pesmu nosiće onaj konj od svetlosti i planinski vetar. Ali nosiće i one iscrtane oblake i sve ono visoko iznad oblaka – što će im pomoći da lakše prebrode strah, strepnju i nesigurnost života u enklavama. Zato bi neki od njih da ostanu ovde još „pet noći i deset dana“, jer sve je ovde „uduplano“, posebno dani sreće.
I dok Vasići koordiniraju školom koja se za ovu godinu bliži kraju, listaju slike, snimke i utiske koje im šalju predavači sa Šar-planine, istovremeno su u radosnim i užurbanim pripremama za rođenje drugog deteta. Tako će Sava Vasić zaplakati u porodilištu u Pasjanu pre nego što autor ovog teksta počne sa pisanjem. Divan je život!
Najzad, ta misao o deci koja se rađaju na Kosovu i Metohiji uprkos svima i svemu, nadjačava one pucnje na reci Bistrici, koji su se desili na današnji dan, pre dvadeset dve godine. Istu tu Bistricu onomad su, isto tako bezazleno i bezbrižno zagazila deca-polaznici Letnje škole HO Kosovsko Pomoravlje. Bosonogi i ozareni (kao i Panto i Ivan onog kobnog dana), tu su da nam pokažu meru bezmernog u vremenu, u kojem neprekidno stradamo. I nastavljamo neustrašivo da ulazimo u reku života, i plivamo dalje, umiveni i spremni za dane koji slede.
***
Tako je ovde, na Kosovu i Metohiji. Živim i ja tu negde, sa njima i oko njih. Smejem se i plačem, naporedo. A nekako slutim i znam i verujem – ona kap, iz vrele narandže sunca što nas žari i prži danima, s početka ove priče, orosiće suvo grlo, u danima suše.
A da se život produži i nastavi dovoljan je gutljaj tog soka slobode. Bose noge u Bistrici. Žubor smeha u kamenu. Tršava glava u oblaku. I hrabri konjanik koji nosi svetlost kroz kosovskometohijske nedohode. Da nam osvetli – da na strašnom mestu postojimo. Da smo živi!
Za HO Kosovsko Pomoravlje, Dušica Filipović
13.8. 2024.
