Sve priče imaju kraj, osim priča o nestalim osobama. Oni koji tek treba da pronađu svoje voljene – čak i ako su to njihovi ostaci – kažu da bi lakše prihvatili činjenicu da više nisu među živima nego da se stalno pitaju šta ako…? Za majke, očeve, supruge, decu, braću i sestre koji se suočavaju sa nestankom, nada je jednako bolna kao i uzdižuća. Očaj neodgovorenog, šta ako…? vuče ih iz dana u dan; prožima svaku njihovu misao i postupak. Ipak, isto šta ako…? daje im nadu da će jednog dana, uskoro, otvoriti ulazna vrata i videti to dugo željeno lice. Nada može biti okrutna i nepopustljiva koliko i krhka. Ovo je jedna od tih beskrajnih priča.
Na prvi pogled, porodica Ćerkini iz Mitrovice, supružnici Fatima i Bajram, liče na svaki drugi stariji par. Bajram, 88 godina, je šaljivdžija sa osmehom na licu, jer šarm i mudrost krase ovog čoveka. Njegova draga Fatima sada ima 83 godine i majka je njihovo četvoro dece.
Njihovo „sugare“, kako su još zvali svog najmlađeg sina, prisilno je nestao 30. avgusta 1998. Njegovo ime je Rešit Ćerkini i ove godine bi napunio 54 godine. Fatima i Bajram nikada nisu prestali da se bore da pronađu sina, čak i danas, skoro 26 godina kasnije. Kako Bajram nastavlja da traži odgovore i otkriva istinu o svom detetu, on je i predsednik Resursnog centra za nestale osobe, koji okuplja članove porodica nestalih i kidnapovanih tokom perioda 1998-2000.
„Naš Resurs centar je mesto gde delimo zajedničku bol, gde članovi porodica iz svih zajednica, traže pravdu i naglašavaju važnost rešavanja pitanja nestalih i prisilno nestalih“, kaže Bajram.
Fatima se priseća dana kada je njen sin izašao iz kuće, te proklete srede: „Moj Rešat, presrećan rođenjem svog nećaka (u Kanadi), izašao je da slavi sa prijateljima. Nikada nije video nećaka!“ rekla nam je Fatima.
Fatima nastavlja da traži sina u svakoj vesti koju čuje, misli da je možda negde u zatvoru. Mnogo je scenarija u njenoj glavi. Njena mašta, koja joj pomaže da glas njenog sina živi, takođe igra okrutne trikove. Stalno čuje njegov glas kako je doziva, ustaje i odlazi do prozora, gleda okolo i ništa…njeno „sugare“ nema. Ipak, možda sledeći put.
Tako je to biti majka nestalog deteta, čak i kada je to dete odrastao čovek.
„Ne mislim na njega ceo dan, kaže ona, trudim se da preživim svaki dan, dan za danom, zbog druge dece, ne želim i njih da opterećujem. Čak i kada sam ponekad veoma tužna, ne pokazujem to pred svojom decom.” kaže Fatima.
Fatima i Bajram su hrabri ljudi i njihova upornost je za divljenje. Njihova borba je nezamisliva za mnoge druge porodice širom Kosova. Oboje su veoma aktivni u podizanju svesti o nestalim ljudima. Objasnili su nam zašto su resursni centri za nestala lica važni:
„Postoji mesto gde možemo da razmenimo svoje misli i tugu i ovim prostorom upravljamo mi, članovi porodica nestalih koji najbolje znaju kroz šta su prošli, bez obzira ko smo i odakle smo – bol je bol“ , kaže Bajram.
Fatima je takođe zahvalna što ima takav prostor:
„Drago mi je kada neko dođe, otvori mi vrata i sasluša me, to je bitno, zahvalni smo na takvoj prilici. Ovo je teško objasniti, ali to možete osetiti kada dođete“, kaže ona.
Na suprotnoj strani Kosova, u Štrpcu, Jasmina Živković Jovanović, pravni referent u osnovnoj školi, traga za nestalim ocem.
„Vreme može da zamagli sliku lica iz vašeg sećanja“, kaže Jasmina u svojoj divnoj bašti. Ona svaki dan razmišlja kako će izgledati ako se pojavi, da li se mnogo promenio fizički, da li je mršaviji, sad?
„Stvaram ove vizuelne slike u svojoj glavi, ali duboko u sebi znam, jednostavno znam, taj susret se nikada neće desiti…“ kaže Jasmina.
Jasmina kaže da je 25 godina jako dugo i da je gotovo nemoguće da su nestali ljudi i dalje živi. Jedino što članovi porodice žele je da sahranjuju svoje najmilije.
„Ne mogu da ga proglasim mrtvim, jednostavno ne mogu!“, kaže Jasmina.
Njen otac se zove Paun Živković. Ona je objasnila da je Resursni centar jedino mesto gde se veliki broj ljudi može obratiti, pronaći sagovornike i poslati informacije koje imaju.
„Kada smo u Centru za nestala lica, svi razgovaramo jedni sa drugima, delimo bol i nadu, a onda nam je bolje. Jesi li ti Albanac ili Srbin, ili Rom – nikog nije briga, mi samo hoćemo pravdu, i hoćemo istinu! U bolu smo svi isti“, kaže Jasmina. Ona se nada da će saznati istinu o tome gde se nalazi njen otac, očekuje da će osetiti olakšanje u trenutku kada sazna za njegovu sudbinu.
Svi članovi porodica žele da saznaju gde su njihovi najmiliji i žele ih nazad.
Nadamo se da će ljubav i bol koju ovi hrabri članovi porodica nose i četvrt veka kasnije podsetiti da oni nisu samo statistika – to su ljudi koji još uvek nedostaju.
Početkom 2017. godine, kao deo Projekta suočavanja sa nasleđem sukoba na Kosovu (DCLK) koji finansira Britanska ambasada, UNDP je sklopio partnerstvo sa Resursnim centrom za nestala lica (MPRC). Ova saradnja je imala za cilj da uključi MPRC u sprovođenje projektnih aktivnosti, fokusirajući se na podršku porodičnim udruženjima i članovima nestalih osoba.
Kroz velike napore, MPRC je uspešno pružio podršku i informacije članovima porodica, I značajno uticao na njihove živote. Uz snažnu saradnju i podršku Britanske ambasade, ova inicijativa je uspešno pomogla porodicama nestalih na Kosovu da se izbore sa svojom tugom.
Aktivnosti MPRC-a ne samo da su imale pozitivan uticaj na ove porodice, već su takođe angažovale mlađe generacije u otkrivanju sudbine nestalih osoba, uz stalne napore za rešavanje nasleđa sukoba i promovisanje mira i pomirenja u regionu.
Autori teksta: Danijela Mitić i Fiona Haxhiislami
Fotografije: Enis Mustafa i Fiona Haxhiislami
UNDP
