Uključivanje “faktora Radoičić” u pregovore o Kosovu

O stanju u koje je zapao Briselski dijalog možda najbolje govori činjenica da je međunarodnim posrednicima koji su na sebe preuzeli razrešenje kosovskog čvora bilo potrebno devet meseci da predsednika Srbije i premijera Kosova dovedu u isto vreme u istu zgradu.

Tako da kada su delegacije 26. juna otišle u Brisel, niko nije bio previše iznenađen kada je obelodanjeno da se dvojica lidera nisu ni videla. Ulogu manje kooperativne strane i ovoga puta odigrao je Aljbin Kurti iznoseći tri zahteva kao preduslov da se sastanak uopšte održi.

Prvi zahtev je bio da Srbija potpiše Briselsko-ohridski sporazum, koji je i dalje ostao nepotpisan zahvaljujući Vučićevom hroničnom „bolu u ruci“. Drugi se ticao povlačenja pisma koje je Ana Brnabić u decembru prošle godine poslala Evropskoj službi za spoljne poslove, a u kojem je tadašnja premijerka retroaktivno iscrtala crvene linije preko kojih Srbija neće preći u sprovođenju sporazuma. Najzad, treći zahtev glasio je da Srbija izruči Milana Radoičića Kosovu, gde će mu se suditi za Banjsku.

Ultimatumom na pregovore

Prva dva Kurtijeva zahteva su bespredmetna, što svi uključeni u dijalog dobro znaju. Briselsko-ohridski sporazum je validan i bez potpisa, a njegove tačke su utkane u proces evrointegracija. Pismo Ane Brnabić je možda imalo neki propagandni efekat u Srbiji, ali je u međunarodnim okvirima to bio pucanj u prazno. U tom smislu bi Vučić komotno mogao i da pristane na ta dva zahteva i ništa se suštinski ne bi promenilo. Na treći zahtev, međutim, nikako ne bi mogao da pristane, ponajmanje zbog toga što bi izručenjem srpskog državljanina priznao kosovski međunarodni subjektivitet. Epilog je bio da su se delegacije pokupile i vratile odakle su došle a da se nisu ni dotakle planine problema koji se, kako vreme odmiče, samo dodatno gomilaju.

Dragiša Mijačić, direktor Instituta za teritorijalni ekonomski razvoj i koordinator Nacionalnog konventa za poglavlje 35, ističe da je Kurti i na prethodne sastanke sa Vučićem dolazio sa listom uslova ili jednostranih zahteva, što nije u duhu pregovora niti korisno u traženju kompromisa.

„Svima je jasno, uključujući Kurtija, da je takav zahtev nerealan, jer nema pravne osnove za njegovu realizaciju, otuda je on služio kao manevar da bi se prekinuli pregovori. Ovim je Kurti doveo u veliki izazov svaki sledeći susret sa Vučićem jer će ova tri zahteva stajati kao Damoklov mač, bilo međunarodnim predstavnicima kojima će biti teško da organizuju sastanke u takvim okolnostima, ili Kurtiju kome će biti teško da se sretne sa Vučićem, a moraće u nekom trenutku, bez ispunjenja uslova koje je zadao“, kaže Mijačić.

Poslednji put Vučić i Kurti su se u okviru Briselskog dijaloga sreli 14. septembra 2023. godine, a tema je bila kojim redosledom primeniti obaveze koje su obe strane preuzele. Deset dana nakon tog susreta delovalo je da je region na ivici novog rata. U selu Banjska, u opštini Zvečan, došlo je do oružanog obračuna između paravojne formacije Srba sa severa i kosovskih policijskih snaga. U razmeni vatre život su izgubili jedan kosovski policajac i trojica srpskih državljana. U jednom momentu je delovalo da će broj žrtava biti daleko veći pošto je policija okružila naoružanu grupu u krugu manastira Banjska. Međutim, pod okolnostima koje nisu do kraja razjašnjene, grupa je puštena da se dokopa teritorije centralne Srbije. Na poslednjem samitu Parlamentarne skupštine NATO moglo je da se čuje da je KFOR posredovao u povlačenju grupe Srba, što su oni energično demantovali.

Borba za međunarodno tržište

Kad su se cevi ohladile, otpočela je borba za kontrolu narativa – ko će bolje svoju verziju priče da proda na međunarodnom tržištu. Srbija je proglasila dane žalosti, prikazujući ceo incident kao očajnički odgovor Srba sateranih u ćošak Kurtijevom represijom. Priština je, opet, insistirala na Banjskoj kao na neuspešnom pokušaju srpskih snaga da nasilno zauzmu sever Kosova, pod punom kontrolom vlasti u Beogradu. Ova druga verzija se mnogo bolje primila i lako uklopila u okoštalu konstrukciju po kojoj je Srbija jedini izvor problema na Balkanu.

Evropski parlament je par nedelja nakon incidenta usvojio rezoluciju karakterišući ceo incident kao „gnusan i kukavički teroristički napad na kosovske policajce od strane dobro organizovanih srpskih paravojnih formacija“. EP je tražio od Komisije i Saveta da preduzmu mere protiv Vlade Srbije ako se pokaže da je direktno umešana, te da zamrzne pretpristupna sredstva. Ambasador SAD u Srbiji Kristofer Hil je insistirao da „odgovorni moraju da se pronađu“ kako bi se osiguralo da se nešto slično ne ponovi.

U takvim okolnostima, pogled čitave međunarodne zajednice bio je uperen ka srpskim istražnim organima. Ukoliko izostane delotvorna i efikasna istraga, mereno evropskim, ne našim aršinima, to će biti dovoljan dokaz da je Banjska državni projekat. Jedini način da se Srbija opere od celog slučaja jeste da kazni odgovorne. Problem je što to podrazumeva kažnjavanje Milana Radoičića.

Pad akcija Banjske

Od tada je prošlo devet meseci, a istraga protiv Radoičića se nije pomerila ni za jotu. Čovek čije napismeno priznanje je pročitano pred desetinama kamera i dalje se nalazi na slobodi, a Više tužilaštvo u Beogradu nije u stanju da prikupi dovoljno dokaza za optužnicu. I pored toga, Srbija nije pod sankcijama, a iako se Banjska spomene tu i tamo na međunarodnom forumu, to nije prva tačka dnevnog reda na sastancima sa Vučićem.

Dragiša Mijačić ističe da međunarodna zajednica, pre svega EU i SAD zahtevaju od Srbije da slučaj Banjska dobije sudski epilog, ali ne smatraju ovaj događaj presudnim za dalje procese u normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine.

„Kurti pokušava da taj slučaj kapitalizuje u procesu dijaloga tako da dobije bolju poziciju u pregovorima i veću podršku međunarodnih aktera, ali mu to ne polazi za rukom. Zato se služi tehnikama opstrukcija u dijalogu, što će mu ići za rukom do završetka američkih predsedničkih izbora i konstituisanja institucija Evropske unije nakon nedavnih izbora“, kaže Mijačić.

To što je slučaj Banjska od pitanja prvog reda postao tema od sporednog značaja Kurti može najpre sebi da zahvali. Do tog incidenta, par godina unazad je jasno da je Srbija bila konstruktivniji partner u Briselskom dijalogu. Propagandno busanje u prsa na stranu, Srbija je na više toga pristajala, a Kurtijeva vlada je svoju popularnost gradila na odbijanju formiranja Zajednice srpskih opština, na šta se Priština obavezala još prvim Briselskim sporazumom iz 2013. godine. I iako je Banjska poremetila ovaj odnos, vrlo brzo se kod pragmatičnih Evropljana i Amerikanaca izbistrilo da je Beograd otvoreniji za saradnju. Pritom, Kurti nije želeo ni da raspiše nove izbore za četiri opštine na severu, čime je Kosovo potpalo pod, doduše simbolične, sankcije EU. Da stvar bude gora po njega, Priština je zbog ZSO uspela i da promaši zicer u Strazburu pošto je ulazak u Savet Evrope već bila gotova stvar.

Ispunjavao i naplaćivao

Paralelno sa istragom u Beogradu, zbog Banjske je i u kosovskom Specijalnom tužilaštvu pokrenuta istraga. U sklopu istrage je utvrđeno da je 47 osoba učestvovalo u napadu, a njih 39 je identifikovano i za svima je raspisana Interpolova poternica. Najvidljiviji deo istrage je bilo konfiskovanje Radoičićeve imovine, od vile na jezeru Gazivode do restorana i penthausa u Severnoj Mitrovici, kao i tridesetak vozila. Međutim, ni ovde nije došlo do podizanja optužnice.

Da je Kurtijevo insistiranje na izručenju Radoičića samo manevar za kupovinu vremena smatra i Rada Trajković, predsednica Udruženja Evropski pokret Srba sa Kosova i Metohije. Kako ističe, sam Kurti je imao prilike da uhapsi Radoičića u više navrata dok je bio na Kosovu, pa to nije učinio.

„Sve vlade u Prištini su sarađivale sa Radoičićem. I one pre Kurtijevog izbora za premijera, a i ona nakon što je postao predsednik vlade. Radoičić se sa svima dogovarao i dogovoreno ispunjavao. I naplaćivao“, kaže Trajkovićeva.

Ona ističe da je kristalno jasno da Kosovo nema kapaciteta da samostalno, bez pomoći međunarodne zajednice sprovede istragu za Banjsku, te da im je ostala samo politička eksploatacija tog slučaja.

Zbog svih poslovnih i političkih aranžmana na Kosovu, Trajkovićeva ističe da bi Radoičić potencijalno mogao da bude vrlo nezgodan svedok. „Ipak, koliko god bi bio nezgodan na Kosovu, u Beogradu bi bio još nezgodniji“, ističe Trajkovićeva.

Oklevanje vlasti u Beogradu da procesuira Radoičića ne bi trebalo nikoga da iznenadi kada se uzme u obzir uloga koju on i njegov kum Zvonko Veselinović igraju za režim u Beogradu. Njih dvojica, kao i još 11 osoba, od 2021. godine nalaze se na listi sankcija američkog Ministarstva finansija. Ovo ministarstvo ih je označilo kao pripadnike organizovane kriminalne grupe koja je umešana u šemu podmićivanja srpskih i kosovskih zvaničnika, što im omogućava šverc robe, novca, narkotika i oružja. Oni su, prema istom izvoru, od 2017. godine imali dogovor sa političarima da pomognu pobedu njihovih kandidata na izborima, finansirali njihove kandidate velikim sumama novca, a zauzvrat su im političari omogućili kontrolu za nelegalne aktivnosti, ali i poslovne informacije za ulaganja.

Čekajući novu postavu

Kako kaže Mijačić, u narednom periodu najvažnije će biti očuvati mir na prostoru severa Kosova, što u datim okolnostima neće biti nimalo lako.

„I jedna i druga strana čekaju epilog američkih predsedničkih izbora kako bi se odredili prema daljim procesima. Početkom sledeće godine očekuje nas i izbor novog specijalnog predstavnika za dijalog koji će zameniti Lajčaka. U toku su i paralelni procesi koji se tiču Evropskog plana rasta, zajedničkog regionalnog tržišta i evropskih integracija. Puno toga je u igri, a za Srbiju i Kosovo progres u dijalogu će biti presudan za dosta stvari. Srbija će pokušati da napravi situaciju u kojoj će moći da ide dalje bez velikog popuštanja oko Kosova, Kosovo sa druge strane će nastaviti da vrši pritisak na Srbe na Kosovu i blokira regionalne procese u cilju skretanja pažnje na sebe“, ističe Mijačić.

Dobijao poslove i posle Banjske

Prema istraživanju Radija „Slobodna Evropa“, kompanije povezane sa Radoičićem i Veselinovićem su samo u 2022. godini ostvarile prihod od skoro 25 miliona evra, a vrednost imovine njihovih kompanija ocenjena je na 40 miliona evra. Najveći deo prihoda ostvaruju u oblastima građevinarstva i ugostiteljstva, a najpoznatija njihova firma je „Inkop“ iz Ćuprije, koja je radila kao podizvođač na izgradnji koridora u Srbiji. Kuriozitet je da je tri dana nakon Banjske ova firma dobila posao izgradnje mosta kod Kraljeva. Da Radoičiću dobro ide i nakon što je posle Banjske prepustio svoj udeo u „Inkopu“ braći Veselinović pokazuje i činjenica da trenutno na Dedinju gradi vilu. A pošto u Beogradu ne žele, a na Kosovu ne mogu da procesuiraju Radoičića, utisak je da je eventualni ključ za rešenje slučaja Banjska u rukama međunarodne zajednice.

Izvor :
NIN