U Trajalu je poginuo osamnaestogodišnji mladić iz sela Prilužje kod Vučitrna koji je radio tek dve nedelje. Sa Kosova je otišao zato što tamo nema posla, piše Jugpress.
U ovom selu žive većinski Srbi, kao i značajan broj Roma.
U eksploziji u Trajal korporaciji u Kruševcu, povređeno je još četvoro zaposlenih. Troje je u stabilnom stanju, dok je jedna osoba životno ugrožena. Ona je prebačena na Vojno medicinsku akademiju u Beogradu.
Eksplozijom u Trajalu je nastavljen crni niz pogibija radnika u Srbiji. Nakon tragedija, u svega tri odsto slučajeva neko mora u zatvor, a nadležni često reaguju nonšalantno, kaže za Vreme stručnjak za radno pravo Mario Reljanović
To je treća nesreća u Trajalu u proteklih 17 godina, prva sa smrtnim ishodom.
Fabrika je saopštila da su primenjivani svi bezbednosni standardi i da je objekat bio pod video-nadzorom. Ministar unutrašnjih poslova Bratislav Gašić obišao je mesto nesreće i najavio obuhvatnu istragu.
„U medijima se nagađa da li je ovo krivica zaposlenog. Ali, uvek je u pitanju odgovornost poslodavca“, kaže naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu Mario Reljanović.
„Jer, kod opasnih poslova i rukovanja opasnim materijama poslodavac ima objektivnu odgovornost da utvrdi sve mere predostrožnosti i adekvatno obuči radnike“, dodaje Reljanović za Vreme.
Za neke opasne poslove, pojašnjava, radnici moraju da imaju barem 21 godinu, pa zbunjuje zašto rad sa raketnim gorivom ne spada u to.
„Jer, radnik od 18 godina nikako nije mogao da ima iskustva u rukovanju opasnim materijama“.
Niko nije kriv
U Srbiji godišnje ginu desetine radnika – u namenskoj industriji, drugim fabrikama, na gradilištima.
Prema podacima za 2022. godinu, to je 2,39 stradala radnika na sto hiljada zaposlenih – skoro dvostruko više od proseka EU koji iznosi 1,3 odsto. To Reljanović označava „katastrofalnim“.
U monografiji „Krivična dela u oblasti rada“, čiji je Reljanović koautor, navodi se da svega u tri odsto slučajeva pogibije radnika neko završi u zatvoru, i to po pravilu na najviše godinu dana. Odgovorno lice kod poslodavca kazni se u četiri odsto slučajeva kućnim zatvorom, a u sedam odsto uslovno.
U 86 odsto slučajeva, dakle, niko navodno nije kriv.
„Očigledno treba mnogo više obratiti pažnju na krivičnu odgovornost odgovornih lica kod poslodavca jer bi to očito bio put da se preduzimaju bolje mere bezbednosti“, kaže Reljanović za Vreme.
„Dešava se“
Bivalo je u prošlosti da najviši zvaničnici na pogibije radnika reaguju u stilu „dešava se“.
Kada su 2018. stradala dvojica radnika na gradilištu Beograda na vodi, predsednik Aleksandar Vučić je, izjavljujući saučešće porodicama, rekao: „To je život, to su stvari koje se dešavaju“.
Nakon pogibije radnika Krušika 2020. predsednik je rekao da se takve „tehničke stvari“ prilikom ispitivanja novih sredstava „uvek dešavaju sa oružjem i dešavaće se“.
Posebno mučna epizoda odigrala se nakon pogibije dvojice radnika lučanske fabrike „Milan Blagojević – Namenska“ 2017. godine. Na suđenju dve godine kasnije, ceo radni kolektiv je doveden pred sudnicu – da podrži direktora kojem se sudilo.
„Takav odnos bi jednom mogao da dovede do ogromnog incidenta sa mnogo više žrtava. Jer, ne ulaže se, a pažnja se odvlači plitkim argumentima“, navodi Reljanović.
„Mi i oružje, municiju pa, evo, i raketno gorivo proizvodimo kao pre nekoliko decenija“.
Kaže, vredelo bi uložiti više u robotizaciju opasnih poslova jer Srbiji treba industrija – ali joj trebaju i živi ljudi.
„Uvek postoji veći rizik kod opasnih poslova i ljudi koji ih obavljaju moraju da ih budu svesni. Ali, to ne znači da rizici ne mogu da se svedu na minimum. A kod nas toga nema, radi se samo krizni menadžment kad se desi tragedija“, piše Vreme.
