Nasilje nad ženama na Kosovu godinama se ponavlja bez suštinskih promena u institucionalnom odgovoru, rekla je u podkastu “Glas žena”, direktorka NVO ‘Pravo na pravo’ Milica Stojanović-Kostić. Ona je navela da se ovaj problem ne može pokrenuti bez istovremene odgovornosti institucija, jačeg angažmana obrazovnog sistema i uloge porodice u vaspitanju novih generacija.
Prema podacima Ministarstva pravde Kosova, od januara do septembra prošle godine zabeležen je jedan femicid. U istom periodu Kosovskoj policiji prijavljeno je više od dve hiljade slučajeva nasilja u porodici, dok su žene činile najveći broj žrtava. U skloništima za žrtve nasilja boravilo je više od stotinu žena sa decom.
„Brojke nam pokazuju ozbiljnost problema, ali one nisu kraj priče. To je samo procenat žena koje su se ohrabrile da prijave nasilje i izađu iz kuće u kojoj trpe zlostavljanje. To nije potpuni broj žena koje trpe neki vid nasilja. U ovom slučaju uglavnom je reč o fizičkom nasilju, koje se najčešće i prijavljuje“, rekla je Milica Stojanović Kostić.
Ona upozorava da veliki broj žena ostaje nevidljiv za sistem, jer nasilje ne prijavljuju zbog straha, ekonomske zavisnosti i pritiska okoline.
„U srpskim sredinama, iako je prijavljeno oko 70 slučajeva, fizičko nasilje je prisutno, ali ono što se mnogo manje vidi, a možda je i najzastupljenije, jeste psihičko, emotivno i ekonomsko nasilje. To je teško prijaviti. Žene često ne znaju šta psihičko nasilje zapravo znači. Kada je nasilje fizičko, jasnije je da nešto nije u redu. Međutim, kod psihičkog nasilja žene su odrastale u uverenju da je to ‘normalno’ – komentari o oblačenju, majčinstvu, stalna kontrola i kritika. Te obrasce niko ne uči da prepozna kao nasilje. Naše devojčice niko ne uči šta su psihičko, emotivno i ekonomsko nasilje“, navela je Stojanović Kostić.
Poseban problem, prema njenim rečima, predstavlja i način na koji institucije reaguju kada se žene odluče da nasilje prijave. Umesto sistemske podrške i dugoročne zaštite, kako kaže, žrtve se često susreću sa minimizovanjem nasilja i pokušajima mirenja sa nasilnikom.
„Čak 99 odsto žena iz skloništa od nasilja se vrati nasilniku. Da li postoji jedan odsto ili jedna žena koja se ne vrati? Zašto? Dug život u skloništu i to što sistem ne pruža podršku samo je natera da se vrati nasilniku i da čak žrtvuje svoj život i život svoje dece“, rekla je ona.
U podkastu je otvoreno i pitanje aktivizma, sa posebnim fokusom na mlade u srpskim sredinama na Kosovu. Prema rečima Milica Stojanović Kostić, među mladima dominiraju apatija, defetizam i osećaj bezperspektivnosti, dok institucije, kako upozorava, godinama čine „medveđu uslugu“ zapošljavanjem bez rada, što dodatno utiče na nezainteresovanost mladih za društveni angažman i aktivizam.
„Kada govorimo o mladima i aktivizmu u srpskim sredinama na Kosovu, situacija je obeshrabrujuća. Mladi ne vide perspektivu, zaposleni su u institucijama, a primaju platu. I to im ubija želju za životom. Upozoravali smo na to i ranije. Dakle, nemojte im davati platu da ne rade. Na šta to liči? Onda ćete napraviti od njih osobe koje ne razmišljaju, koje ne zanima ništa oko sebe. Troše novac. i onda smo od naše omladine napravili pasivne posmatrače, a mladost je suština“.
Prema njenim rečima, takav odnos prema mladima stvara generacije koje ostaju po strani, bez volje da se uključe u rešavanje problema u zajednici. Stojanović Kostić upozorava da se posledice ovakvog sistema već jasno vide u gotovo svim sektorima društva, uključujući i medije.
„Gledam i kako se mediji bore s tim da nema novinara. Novinarstvo je izuzetno zanimljivo, posebno za mlade, jer srećete ljude i učite. A vi danas nemate mladog čoveka koji je zainteresovan za taj posao. Svi se žale da nema radne snage, da niko neće da radi. Plate jesu male, ali omladina mora da zna da se ništa ne gradi preko noći. Sve ide stepenicama. A mi smo te stepenice preskočili“, rekla je Milica Stojanović Kostić u podkastu Glas žena.
