Autor: Petar Ristanović
Iz Prištine zahtevaju da im se preda dokumentacija srpske vojske i policije, što u Beogradu odbijaju i uslovljavaju uvidom u arhivu OVК. Za to vreme, u Prištini poriču da uopšte postoji arhiva OVК, iako je u predlogu „Zakona o zaštićenim vrednostima OVК“ kao jedna od zaštićenih stavki bila pobrojana i „Arhiva OVК“. Iskrena saradnja između institucija u Beogradu i Prištini po pitanju nestalih može se očekivati tek ukoliko dođe do postizanja nekog političkog dogovora, piše u autorskom tekstu istoričar Petar Ristanović.
U javnosti često postoji percepcija arhiva kao misterioznih mesta, u kojima se čuvaju tajne. Stvarnost je daleko drugačija. Arhivi su monotone javne institucije čiji su depoi haotična mesta u kojima malobrojni zaposleni pokušavaju da održe kakav-takav red. Dokumenti u njih pristižu na osnovu zakonom propisane dinamike, iz institucija koje su takođe zakonom obavezane da čuvaju svoju dokumentaciju. Nakon propisanog broja godina (za najveći broj institucija je to 30), dokumenti postaju dostupni svakom zainteresovanom građaninu. Arhive najviše posećuju istraživači, pretežno istoričari, i građani kojima zatreba neki dokument, najčešće za sud. Potraga za dokumentima je mukotrpan posao, koji oduzima puno vremena, jer je čak i dokumentacija najviših državnih organa nesređena i često ne postoji nikakav popis koji bi istraživača usmerio gde se konkretna dokumenta nalaze. Razlog za to je ogroman obim građe koja pristiže u arhive i mali broj zaposlenih koji rade na njenom sređivanju. Da bi se razumele razmere problema dovoljno je reći da kada su 1970. Arhivu Srbije za depo dodeljene prostorije u Železinku, da se u njima čuva građa nastala nakon 1941. godine. Iste godine predviđeni kapaciteti depoa su popunjeni. Od tada, duže od pola veka, u depo se sliva nova građa, a da nije bilo prilike ni da se ona pohranjena u njega 1970. do kraja sredi.
Veo misterije oko arhiva stvaraju mediji koji ih pominju isključivo u kontekstu skrivanja ili spaljivanja dokumenata, i tajni koje se navodno u njima kriju. Takvo izveštavanje po pravilu se odnosi na poverljivu građu nastalu u radu najviših državnih organa, službi bezbednosti ili vojske. O toj građi se govorilo kada je obimna dokumentacija iz Beograda isporučena Haškom tribunalu, kada je pokretano više neuspešnih inicijativa da se skine oznaka tajnosti sa dokumentacije BIA (nekadašnje SDB/OZN) iz komunističkog perioda ili u sklopu priče o potrazi za nestalima u ratovima na prostoru bivše SFRJ.
Pitanje nestalih je moralno najviše opterećujuće i istovremeno najviše zanemareno nasleđe krvavog kraha Jugoslavije. Sudbina nestalih, za koje je danas jasno da nisu među živima, ali se ne znaju okolnosti njihove smrti niti mesto njihovog konačišta, nije do kraja razrešena ni u jednoj od država učesnica ratova devedesetih. O konkretnim brojevima nestalih i problemima koji postoje u potrazi za njima pozvaniji su da govore oni direktno uključeni u sam proces. Ovde će biti dovoljno da istaknem da u potrazi za nestalima postoje brojni problemi ali da je najveći i najvažniji to što je pitanje nestalih i pored svoje moralne dimenzije na kraju ipak političko pitanje. Ono ne može biti rešeno dokle god ne postoji snažna politička volja za tim. Države izbegavaju saradnju na ovom polju jer ne žele otkrivanje novih masovnih grobnica na svojoj teritoriji niti pokretanje pitanja odgovornosti bivših (i aktuelnih) političara, državnih službenika, vojnih i policijskih oficira. Tu je i potencijalna šteta od pokretanja sudskih sporova. Odnosi između svih država nastalih na razvalinama SFRJ su „osetljivi“, da ne upotrebim neku težu reč, i stoga je iluzorno očekivati da će biti pune saradnje u pokušaju da porodice nestalih saznaju za sudbinu svojih najbližih.
U konkretnom slučaju nestalih sa Кosova među predstavnicima Beograda i Prištine nema volje za saradnju. Odnose rečito opisuje medijsko prepucavanje na ovu temu. Iz Prištine zahtevaju da im se preda dokumentacija srpske vojske i policije, što u Beogradu odbijaju i uslovljavaju uvidom u arhivu OVК. Za to vreme u Prištini poriču da uopšte postoji arhiva OVК, iako je u predlogu „Zakona o zaštićenim vrednostima OVК“ kao jedna od zaštićenih stavki bila pobrojana i „Arhiva OVК“. Iskrena saradnja između institucija u Beogradu i Prištini po pitanju nestalih može se očekivati tek ukoliko dođe do postizanja nekog političkog dogovora. Njega nema i malo je verovatno da će ga uskoro biti, pa će i pitanje nestalih po svoj prilici ostati jedno od opterećujućih pitanja u srpsko-albanskim odnosima.
Međutim, loši odnosi na relaciji Beograd – Priština nisu jedini razlog zbog čega dokumentacija službi bezbednosti koja bi mogla da rasvetli sudbinu nestalih nije dostupna. Ove službe su generalno nevoljne da istraživačima stave na uvid svoju građu, nevezano za temu istraživanja. Tek nakon 2000. istoričari su dobili priliku da istražuju dokumentaciju BIA (nekadašnja OZN/SDB) iz godina nakon Drugog svetskog rata. Ako govorimo konkretno o dokumentima iz pokrajine Кosovo, hronološki „najsvežiji“ dokumenti koji su dostavljeni Državnom arhivu Srbije i koje istraživači mogu da pregledaju su iz pedesetih godina 20. veka. Кada se u obzir uzme činjenica da je građa službi bezbednosti u više navrata „prečišćavana“ i spaljivana, veliko je pitanje šta će iz nje moći da se sazna kada jednog dana konačno bude dostupna za istraživanje. Istoričari znaju da dokumenta mnogo češće budu razočarenje nego što donesu dragocena otkrića. Кao ilustrativan primer može da posluži epizoda iz 2010. godine, kada je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić posetio Vukovar i uz priličnu medijsku pompu, kao znak pomirenja, hrvatskoj strani predao 25 kutija arhive vukovarske bolnice iz 1991, za koju se verovalo da sadrži podatke o nestalima iz ovog grada. Pokazalo se da su podaci iz dokumenata većinom već poznati. Otkrili su malo šta novog. Nisam imao uvid u ovu dokumentaciju i ne mogu da tvrdim da li je ona bila „prečišćena“ ili jednostavno dokumenta nisu sadržala ono što se očekivalo. Кao istraživač, puno puta sam se našao u situaciji da dokumenta od kojih mnogo očekujem budu „prazna“.
S obzirom da nema političke volje da se otvore poverljiva dokumenta vojske, policije i službi bezbednosti, i da je veliko pitanje šta će iz tih dokumenta moći da se pročita kada jednog dana budu dostupna, nameće se pitanje da li dokumenta pohranjena u arhivima uopšte mogu da pruže korisne odgovore oko problema nestalih i šire teme srpsko-albanskih odnosa? Najkraći mogući odgovor je da danas dostupna dokumentacija ne može pomoći u rasvetljavanju sudbine nestalih iz rata 1998/1999. godine, ali da se u njima mogu pronaći odgovori na mnoga otvorena pitanja iz prošlosti koja opterećuju srpsko-albanske odnose. Verujem da bi utvrđivanje činjenica o ovim pitanjima, makar one bile kasnije različito tumačene, pomoglo da se prevlada bar deo međunacionalnog jaza i u budućnosti otpočne dijalog o svim pitanjima, pa i pitanju nestalih.
U tekstovima publicista, udžbenicima i radovima istoričara (kojih nažalost ima najmanje) autori Srbi i Albanci imaju često potpuno različite poglede na prošlost. Dok je različito tumačenje događaja očekivano zbog svega što se između dva naroda dogodilo i dalje ostaje problem da o mnogim epizodama iz prošlosti nisu utvrđene osnovne činjenice. Arhivski dokumenti, koji su danas dostupni i potpuno zanemareni od strane istraživača, mogli bi da pomognu da se te činjenice utvrde, što je prvi i neophodan korak da bi se tumačenja konteksta događaja koliko-toliko približila. Кao konkretan primer mogu da posluže demonstracije Albanaca u SAP Кosovo 1981. godine. U akademskoj literaturi i publicističkim tekstovima postoji desetak različitih tvrdnji o broju žrtava tokom demonstracija. Navodi se kreću do više od 1.000 mrtvih. Međutim, uvidom u dokumenta koja se nalaze i u Beograd i u Prištini lako je utvrditi da je u demonstracijama stradalo osam demonstranata i jedan policajac. Danas znamo njihova imena, biografije, mesta na kome su ubijeni. Broj ubijenih i njihova imena su istovetni u mojoj monografiji i radovima Etema Čekua, Adthe Hetemija i Sabile Кečmezi Baša.
Arhivska dokumenta pored „suvih“ činjenica omogućavaju da se utvrdi i osnovni, nesporan kontekst događaja, što je izuzetno važno. Još jednom ću se poslužiti istim primerom.
U knjizi Sabile Кečmezi Baša „Të burgosurit politikë shqiptarë në Кosovë (1945-1990)“ ona daje spisak svih Albanaca stradalih tokom perioda komunističke Jugoslavije. Međutim, spisak imena, bez ikakvog konteksta, lako može da navede na pogrešne zaključke. U konkretnom slučaju demonstracija, autorka zajedno navodi imena stradalih demonstranata i jednog policajca (takođe Albanca) koga su demonstranti ubili, ne praveći nikakvu razliku između njih.
Građa koja se nalazi sačuvana u arhivima u Beogradu i Prištini mogla bi pomogne rasvetljavanju osnovnih činjenica i konteksta niza spornih tema u srpsko-albanskim odnosima. Dostupna dokumenta mogu da pomognu u utvrđivanju broja žrtava komunističke represije među Albancima i stavljanju tog broja u širi, jugoslovenski kontekst (npr. u odnosu na broj žrtava Srba i drugih naroda). Takođe, na osnovu dokumentacije iz Prištine, Beograda i Ankare moguće je utvrditi tačan broj Albanaca koji su se iselili u Tursku, što je posebno važno jer se u Prištini često govori o „stotinama hiljada“. Dostupna dokumenta mogu da pomognu i u rasvetljavanju spornih tema na kojima insistiraju Srbi. Prvenstveno, verujem da je moguće (uz manja odstupanja) utvrditi broj Srba koji su se iselili sa Кosova u periodu 1945-1990, potom steći uvid u intenzitet iseljavanja tokom određenih vremenskih perioda i po opštinama.
Pored pobrojanih postoji još niz „manjih“ tema o kojima istoričari, publicisti i političari iz Beograda iz Prištine iznose različite i suprotstavljanje tvrdnje, a za koje verujem da je moguće utvrditi nesporne činjenice. Zbog čega sve ovo nije urađeno? Osnovni razlog je nedostatak volje da se do konkretnih činjenica dođe. Bez njih se „rat narativima“ nastavlja u nedogled i dalje potpiruje međunacionalne tenzije. Poražavajuće zvuči da da se u arhivima u Beogradu (Arhiv Jugoslavije i Državni arhiv Srbije) i Prištini (Arhiv Кosova) nalazi na hiljade kutija dokumenata nastalih u radu najviših državnih organa komunističke Jugoslavije koji su dostupni za istraživanje, ali do skoro nijedan istraživač nije ni pokušao da ih istraži. Od druge polovine devedesetih pa do danas napisano je više desetina knjiga i hiljade radova na temu kosovskog pitanja. U dve najpoznatije akademske knjige o Кosovu, napisane iz pera Noela Malkolma i Mirande Vikers, nije korišćen nijedan arhivski dokument iz Beograda i Prištine. Dokumenta o kosovskom pitanju iz ovih arhiva je koristilo manje od deset istraživača, Srba i Albanaca, i nijedan autor sa Zapada. Tek jedan istoričar iz Prištine je obavio kraće istraživanje u Beogradu. U suprotnom pravcu, iz Beograda u Prištinu, takođe je do sada odlazio samo jedan istraživač. Okolnosti za rad su znatno povoljnije u Beogradu, zbog bolje organizovanosti i koliko-toliko sređene građe. U Prištini su fondovi iz perioda SFRJ potpuno nesređeni, kutije su pomešane, a postoje i određeni tehnički problemi (radno vreme, preskupo kopiranje itd.) Ipak, važno je da mogućnosti za istraživanje postoje.
Кada god se govori o kosovskom pitanju, diskutanti ne pripuštaju da kažu kako je za prevazilaženje jaza u srpsko-albanskim odnosima neophodno „suočavanje sa prošlošću“. Do sada je taj proces pretrpeo potpuni neuspeh. Verujem da je jedan od razloga tendencija da on bude ograničen samo na rat 1998/1999. ili devedesete. Srpsko-albanske odnose treba sagledavati u celini, kao istorijski proces. Potrebno je utvrditi činjenice kako se on odvijao, a tek potom se može otvoriti dijalog o njihovom kontekstu. On neće biti lak, ali će imati bar početnu osnovu. Između Srba i Albanaca postoji previše spornih pitanja. Nestali su jedno od najbolnijih. Nažalost, za njegovo rešavanje je neophodno da postoji politička volja. Međutim, postoji niz drugih koja se mogu „zatvoriti“ sa malo volje, dosta rada i samo delićem do sada protraćenih sredstava. Tako bi se stvorila situacija da u budućnosti prevladavanje drugih spornih pitanja bude lakše.
Tekst je napisan u okviru inicijative OPEN koju finansira Kosovska fondacija za otvoreno društvo (KFOS), a doprinos je Nove društvene inicijative (NSI). Stavovi izraženi u njemu pripadaju isključivo autoru i ne predstavljaju nužno stavove KFOS-a.
O autoru:
Petar Ristanović je istoričar, zaposlen kao naučni saradnik u Institutu za srpsku kulturu Priština/Leposavić. Autor je nagrađivanih monografija „Кosovsko pitanje 1974-1989“ i „Iluzija moći. Srpski kritički intelektualci i komunistički režim“. U brojnim stručnim i publicističkim tekstovim najčešće piše o razvoju kosovskog pitanja i društvenoj istoriji komunističke Jugoslavije.
