Srpsko nacionalno veće Kosova i Metohije, Srpski nacionalni forum i Narodni pokret Srba sa Kosova i Metohije „Otadžbina“ izrazili su razočaranje zbog neodgovaranja Patrijarha i Episkopa na njihove pozive za razgovor. U saopštenju, počinjući mudrim rečima blaženopočivšeg patrijarha Pavla, naglašavaju da Crkva ne bi smela odbacivati ni one koji misle da su nevernici, pogotovo kada traže pomoć.
U nastavku teksta saopštenje prenpsimo u celosti:
„Crkva ne odbija (čak, prim.autora) ni one koji misle da su nevernici, pogotovu kad i oni traže načina da dođu u Patrijaršiju, svejedno iz kakvih namera. Uostalom, ja sam svešteno lice, a sveta tajna sveštenstva ne pravi odbir koga ćete primiti i saslušati, ako ga neka muka vodi do vas…!”
Ovom mudrom izrekom blagopočivšeg patrijarha Pavla počinjemo ovu našu žalbu Bogu!
Završio se Arhijerejski Sabor, a od poziva za razgovor sa predstavnicima Srba sa Kosova i Metohije, ni reči. A, ipak, očekivali smo poziv kako bi u neposrednom razgovoru našim duhovnim ocima ukazali na evidentnu tragediju koja je na delu prisutna, na katastrofalno stanje u kome se našlo njihovo izgubljeno stado, da vidimo šta nam valja činiti, sabrati se i pomoći razbijenom, prevarenom i ostavljenom srpskom narodu u borbi za goli opstanak. Očekivali smo da arhijereji čuju glas, vapaj ljudi koji dolaze iz tog unesrećenog naroda. Nažalost, naša očekivanja su izneverena.
Ovako ignorisani pokušavamo da nađemo odgovor zašto je to moralo da tako bude. Do skora mislili smo da je to hir i volja Njegove Svetosti patrijarha Porfirija i episkopa raško-prizrenskog Teodosija! Međutim, došli smo do tužnog saznanja, da je to ustvari, u najvećem, politka naših velikodostojnika, naših „svetih“ arhijereja!?
Šta je naš osnovni greh, ima ih dosta. Jer, nema bezgrešnih, samo Bog je bezgrešan. Čak i kada bi bili toliko grešni, naši duhovni oci su pred Bogom imali obavezu da nas prime, saslušaju nas i ukažu nam na grehe, oproste nam i daju savete kako dalje!?
Međutim, ipak, ovde je nešto drugo u pitanju, nešto do sada nesvakidašnje. Patrijarh i najveći broj velikodostojnika „uhvatila“ je gordost, inat, prkos, one osobine koje ni u kom slučaju ne pristaju velikodostojnicima. Tvrdo su odlučili, govoreći sebi: „Šta nam možete, nećemo i ne želimo da vas primimo, niti ćemo vam ikad odgovoriti na vaše vapaje…, za nas, ustvari, vi ne postojite, vi niste vernici, vi ste otpadnici…“?!
Posle svega, samo tako možemo zaključiti! Dobro, i to je odgovor. Iskren i jasan odgovor, patrijarh Porfirije i arhijereji teraju inat sa svojom duhovnom decom!?
Šta li bi rekao, da je živ, premudri blagopočivši patrijarh Pavle? Pretražismo njegove očinske savete i naiđosmo na mudru izreku, čini nam se pravu za ovaj naš „nesporazum“:
„Kada je sujeta prisutna onda dolazi do gordosti, svađe. Nije nesreća što mi imamo suprotna gledišta, jer se stvar mora sagledati sa više strana. Ali često kod nas dolazi do onog što nije razlika u mišljenju. Toga se moramo osloboditi. Ako budemo tolerantniji, onda ćemo moći da shvatimo i to gledište drugoga. Ne da ga usvojimo ako nije dobro, ali da ga shvatimo da ne dođe do mržnje i ovog što nas cepa i deli“.!
Ipak, posle svega seli smo i analizirali, tražeći šta je, ustvari, pravi povod da duhovni otac ignoriše svoju duhovnu decu. Možda smo nesmotreno, u pet pisama koje smo uputili za poslednjih 12 meseci patrijarhu i isto toliko vladiki Teodosiju, povredili Njegovu Svetost i Njegovo Preosveštenstvo? Analizirali smo sadržinu svih pisama i ustvrdili da su ona napisana uz najveće poštovanje naših velikodostojnika.
Razmišljamo dalje, tražeći odgovor na pitanje: da li je možda uzrok u kontinuitetu reafirmisanog Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije čiji je predsednik bio blagopočivši raščinjeni vladika Artemije? Ipak, hoćemo da verujemo da ni to nebi trebalo da bude razlog, jer je vladika Artemije duhovni otac našeg današnjeg vladike Teodosija, nije valjda da vladika „beži“ od svoga duhovnog oca!? Otac može i da “pogreši”, ali otac ostaje otac, razmišljamo!
U daljim traženjima uzroka, analizirali smo i naš odnos prema vlastima, posebno sa predsednikom Aleksandrom Vučićem i njegovom kosovskom politikom. E, to već može biti ozbiljan razlog jer su Srpsko nacionalno veće Kosova i Metohije, Srpski nacionalni forum i Narodni pokret Srba sa Kosova i Metohije „Otadžbina“, u dubokom neslaganju sa tom politikom, dok na drugoj strani velikodostojnici naše crkve su u velikoj saglasnosti sa njom.
Dakle, zaključismo, da je naš ključni greh to, što se ne slažemo sa Vučićevom izdajničkom politikom.
Kao da je politika Crkve, da sve što se ne sviđa aktuelnoj vlasti, nije prihvatljivo i za Crkvu!
Do takvog zaključka doveo nas je dosadašnji odnos Patrijarha i većine velikodostojnika prema političkim odlukama Aleksandra Vučića i njegove vlasti, koje najdirektnije konvergiraju sa politikama međunarodnih centara moći i kosovskih separatističkih vođa.
Nažalost, i deo saopštenja Svetog arhijerskog sabora sa njegovog poslednjeg zasedanja upućuju, hoćemo da verujemo, u nerazumevanje onoga što se dešava u našoj južnoj pokrajini!
Razumljiva nam je oštra kritika Sabora albanskih vlasti na Kosovu i Metohiji, jer ona je beskrupulozna, usmerena na nestajanje našeg naroda, naših korena i naše Crkve sa svete srpske zemlje. Ali, ni jednom rečju ne osvrnuti se na katastrofalnu politiku srpske vlasti koja, je u mnogome zaslužna za stanje u kome su se Srbi na Kosovu i Metohiji našli, nije u skladu sa stvarnošću. Da ne nabrajamo šta je sve ta politika, bez ikakve potrebe predala i prepustila tzv. Republici Kosovo!? Takođe, ne možemo razumeti prećutkivanje crkve Nemačko-francuskog sporazuma i Ohridskog dogovora, a pogotovu nikako ne možemo razumeti podršku Briselskom sporazumu, koji je temelj izdaje Kosova i Metohije. Pozvanje Sabora u svom saopštenju „da se problemi na Kosovu i Metohiji moraju rešavati isključivo dijalogom, zasnovanim na poštovanju Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN i međunarodnim poveljama koje garantuju očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije na ovom prostoru…“ i podržavati Briselski sporazum, prećutati Francusko-nemački sporazum, Ohridski dogovor, koji su protivni Rezoluciji, je za nas nerazumljivo i opasno. Takođe zalaganje Sabora za „uspostavljanja funkcionalne Zajednice srpskih opština“ , poslednjeg kamena u temlju tzv. nezavisne Republike Kosovo, (po Briselskom sporazumu ona je okviru „Ustava tzv. Kosova“), pogubno je!? Ovim preporukama Crkva ne da je ušla u politiku, već je najdirektnije dala blagoslov kontinutetu izdaje koja još uvek traje.
Zašto je Crkva dajući blagoslov predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću, „zaboravila“ svoje osude njegove (Šešeljeve) politike devedesetih godina (videti odluke Sabora), koja je jedan od uzročnika stradanja naroda, koja je, nažalost, i danas tema nedobronamernih centara moći da srpski narod zbog takve politike pokušavaju da nepravedno anatemišu. Blagoslovom Crkve Vučiću da „brani“ srpski narod u UN od međunarodnih nepravednika i od posledica njegove (Vučićeve) politike, ustvari, zaokružuje i amnestira i Vučićevu politiku izdaje Kosova i Metohije.
Tako je Sabor izdajnika svetog Kosova promovisao u „spasitelja“ srpskog naroda!? Šta bi danas rekli da su živi blagopočivši patrijarh Pavle, mitropolit Amfilohije, vladika Atanasije Jevtić!? Sigurno je „da se u grob prevrću“!
Rekosmo i spasismo dušu, jer svako ćutanje bilo bi saučestvovanje u sopstvenom nestajanju!
Citiraćemo još jednom premudrog patrijarha Pavla: „Smirenost je dakle, braćo i sestre, majka sviju evanđelskih vrlina, jer se Bog gordima protivi, a smirenim daje blagoslov“!!!
Posle svega, mi odlučismo da budemo smireni, ne bi li izmolili Božji blagoslov, iako imamo razloga da vrištimo do neba! Borićemo se smireno za naše Kosovo, jer, „Bog smirenima daje blagoslov“. Taj blagoslov je mnogo vredniji od blagoslova gordog nam Patrijarha!!!
Kako radili tako nam Bog pomogao!
