Njena pesma, istog naziva – „Gusta magla“ – sa gotovo 190.000 pregleda na YouTube-u, priča je o Srbima iz Kosovske Mitrovice, ali i sa celog severa Kosova – ispričana i doživljena kroz njeno iskustvo.
Postalo je jasno naše geografsko račvanje Ali ne i optužnice za bilo čije hapšenje Danas je neznanje opravdanje za nasilje Služimo Srbiji! Ko tačno bre? Šale se. Pun je grad vojske i policije Čuvate vi vaše građane, ali od istine
„Prvo našima, da bi se setili ko su i šta su – ja to uvek volim da kažem – a onda i onima koji se prave da ne znaju ko smo mi“, kaže Sara, objašnjavajući kome je pesma posvećena:
„Meni je to stvarno mnogo važno, jer krećem uvek od meni najbizarnije činjenice da dosta ljudi koje sam upoznala, a mnogo sam ih upoznala, nemaju uopšte svest o tome da ima Srba na Kosovu i Metohiji. Odnosno da Srbi žive tu. I to mi je isto veoma ironično, jer kako Srbinu može da bude čudno što Srbin živi na Kosovu?“
Rođena je 1999. godine u Mitrovici – kako kaže, „jedina rođena beba tog dana“ – a poreklom je iz Srbice.
Detinjstvo je provela na mestima poznatim svakom Mitrovčaninu: „školsko dvorište, teren ispred srednje Tehničke škole, poznatiji kao ‘ploča’, okupljanja kod nekadašnjeg ‘žutog stuba’“.
Završila je Gimnaziju u Mitrovici, potom je u Beogradu i upisala nemački jezik na Filološkom fakultetu, ali ju je Mitrovica uvek zvala nazad:
„Konstanto sam se nekako vraćala u Mitrovicu i onda sam rešila da budem i ovde. Odnosno da se vratim i ovde upišem fakultet, pa sam upisala Srpsku književnost i jezik – gde sam i dalje. Uglavnom mogu da kažem da je lepo prošlo detinjstvo koliko je to moglo da stane u ove dve ulice.“
Taj prostor i odrastanje su je oblikovali:
„Uticalo je poreklo dosta, ali dok sam bila mala nisam baš bila svesna toga. Kad sam otišla prvi put u Beograd, tad sam tek shvatila koliko smo mi drugačiji, koliko smo drugačije odrastali, koliko smo imali neka drugačija merila i moralne vrednosti. Uvek sam posmatrala Mitrovicu kao neku zajednicu, kao da smo svi jedna porodica. U Beogradu nikad nisam imala takav osećaj.“
Svoj način razmišljanja naziva – kosovsko vaspitanje:
„Drago mi je donekle što je tako, jer baš smatram da što imam to, ja volim da kažem ‘kosovsko vaspitanje’. Mislim da je to dosta uticalo na taj momenat gde ja odlazim tamo, a ništa se kod mene ne menja – već naprotiv – samo se dodatno učvršćuju moji svi stavovi i sve u šta sam odrasla i kako su me zapravo moji vaspitavali.“
Rep je, kako kaže, njena prva i najveća ljubav:
„Moram da kažem – jer to stvarno niko ne zna – nisam počela kao model. Ja sam u suštini počela kao reper, jer slušam rep i pišem od svojih ranih godina. Tako da datira to odavno i mogu slobodno da kažem da mi je to najveća ljubav, a sve ovo i modeling i sve ostalo je došlo nekako naknadno.“
Dodaje da je još kao dete razumela rep ozbiljno:
„Sećam se da sam još kao mala znala da sedim kući i analiziram tekstove nekih naših tadašnjih repera. Nije tada taj rep koji sam ja slušala bio ovo što je danas – nije to bila promocija nekog pogrešnog života i materijalnih stvari, nego više neke životne priče ljudi, njihovi pogledi na svet, njihova iskustva, ono kroz šta su prošli i u čemu su odrastali.“
Za nju rep nikada nije bio „muška stvar“, niti puka zabava, a tekst joj je svakako bitniji od muzičke podloge.
„Meni je reč sve. Često kažem da i u Bibliji čak piše: ‘Prvo beše reč, i Bog beše u reči, i reč beše Bog’. I meni je logos suština bića, jer je sve iz reči proizniklo. I ta dela koja postoje su nastala od reči. Tako da je meni tekst najbitniji, oduvek.“
Ali kako današnji svet traži više stimulansa, svesna je potrebe i za vizuelnim i muzičkim izražajem:
„Zbog ovakvog današnjeg sveta ne mogu da kažem da muzika nije bitna – baš jeste, jer koliko nam je svima poremećena pažnja zbog količine informacija koje primamo svakodnevno, neophodno je prosto da postoji i muzika i taj vizuelni momenat kako bi ljudi ostali da to čuju – i kako bih ja, naravno, time prenela svoje poruke.“
Reakcije na „Gustu maglu“ su, kaže, duboko lične:
„Meni se najviše sviđa što ljudi proživljavaju pesmu. Nije sad da su je, na primer, jednom pustili, pa da su je proživeli, nego svaki put kad je slušaju ponovo dožive neko novo osećanje – i meni je to najbitnije od svega.”
Otvoreno govori i tome kako današnja muzika ne odražava stvarnost:
„Poslednjih nekoliko godina mislim da muzika ne samo da ne menja stvarnost, nego da je još zataškava dodatno. Nekako gledaju da predstave neki skupoceni, lažni svet, neke materijalne vrednosti i golotinju pretežno.“
Prljav je vazduh, ništa se ne vidi od užasa Saosećanje se ni na vidiku ne ocrtava Zaklanjaju ga kerovi, AV AV država Sidji sa fotelje bre, Da klekneš ipred žrtava!
I dok je “Gusta magla” i dalje akteulna, kako metaforički, tako i u muzičkom smislu, Sara najavljuje nove pesme. Ali ostajući dosledna svom pravcu.
„Ja ću da nastavim da pravim politički i patriotski rep – kako ga ja zovem političko-patriotski rep. U narednim nekim pesmama ću se možda više okretati nekim kulturnim našim zaostavštinama. Konkretno, u sledećoj pesmi prikazaću Mitrovicu na jedan ‘old school’ način – odnosno kroz pravi rep koji je postojao pre deset-dvadeset godina – i to je ono što mogu da kažem za sad.“
Sara Keljanović repuje jasno, bez kompromisa. Njene pesme nisu poziv na zabavu, već na buđenje.
U vremenu kada se istina često gura pod tepih, njen glas dolazi kao podsetnik da umetnost još uvek može imati svrhu — i da iz „guste magle“ može da se govori ono što često ostaje neizgovoreno.
Međutim, ona ne traži aplauz, nego razumevanje. Ne nudi bežanje, već suočavanje.
A takvi glasovi – čuju se najdalje.
