Vladika švajcarski Andrej Ćilerdžić – rođen u dijaspori, odrastao između nemačkog i srpskog sveta, zamonašen u Dečanima i formiran u Prizrenskoj Bogosloviji, nekadašnji vikar patrijarha Pavla – ponovo je na Kosovu. Vraća se među manastire, ali pre svega među ljude, noseći iskustvo života između Zapada i Kosova. Njegova ključna poruka ostaje jednostavna, ali zahtevna: bez pokajanja, međusobnog uvažavanja i spremnosti da se prihvati drugi – nema ni suživota, ni budućnosti.
Vladika švajcarski Srpske pravoslavne crkve Andrej Ćilerdžić posetio je ponovo Kosovo. Obilazi manastire, crkve i vernike – pre svega u Gračanici i Orahovcu, ali i širom Eparhije raško-prizrenske.
Reč je o arhijereju koji se decenijama vraća ovim prostorima, uprkos tome što je rođen i odrastao u dijaspori, i koji, kako sam kaže, redovno dolazi kako bi „pomogao da se slika o situaciji Srba uvek nalazi u pravoj svetlosti“.
Njegov dolazak nije samo pastoralni, već i lični – jer je, kako svedoči njegova biografija, duboko vezan za Kosovo i metohijsku ravnicu. Zamonašio se u manastiru Visoki Dečani, živeo i školovao se u Prizrenskoj bogosloviji, a potom bio i vikarni episkop patrijarha Pavla. Put od nemačkog detinjstva do kosovskih svetinja oblikovao je jednog od retkih episkopa koji Kosovo ne posmatra sa distance, već iz iskustva života u njemu.
A upravo u tim trenucima, kako kaže, dolazi i do najdubljeg ličnog susreta sa tim prostorom:
„Ja sam spavao preksinoć u Gračanici. Kada ujutru u šest sati vidite monahinje pored fresaka iz 14. veka, iz vremena kralja Milutina, ja sam se osećao toliko osnažen da se sada radujem kada nastavljam moj život u Švajcarskoj – ja ću još više biti mislima na ovim prostorima.“
Dolazim redovno – jer to dugujem i mestu i ljudima
Vladika Andrej o svojim dolascima na Kosovo govori bez dramatike – kao o obavezi koja se podrazumeva:
„To je za mene uopšte najmanji problem da dolazim redovno avionom iz Ciriha u Prištinu i da posetim naše manastire, naše crkve, naša groblja, naše velikodostojnike, našega vladiku Teodosija… i ako mogu i po neku ambasadu da posetim, predstavnike diplomatskog kora, tako da pomognem sa svoje strane da se slika o situaciji Srba uvek nalazi u pravoj svetlosti i da se ukaže na potrebu unapređenja blagostanja našeg srpskog naroda na ovim prostorima.“
Ipak, osvrće se i na simboliku prostora u koji dolazi:
„Druga stvar što mi, iskreno, moram da kažem smeta, što se taj aerodrom zove Adem Jašari. Ja sam o tome čitao nešto, da čak i u zapadnim krugovima cela ta stvar oko toga Adema Jašarija nije sasvim jasna i da je veliko pitanje da li on zaslužuje to ime, s obzirom na to što stoji iza njegove ličnosti, da to dobije taj aerodrom.“
Na pitanje dali zna da je Jašarijev lik i delo neupitan za Albance, vladika švajcarski odgovara kontra-pitanjem:
„A šta mislite kako sam se ja osećao 1980. kad sam došao u Beograd, da čujem od mojih komšija, mojih najbližih, da je Tito otac naše nacije? Ne možemo se lagati. Sve što se danas dešava, to su sve posledice…“
Dodaje da je svestan „gde smo“ i da sada nema nazad – „ali šta će biti za 20 godina, mi to ne znamo.“
I uprkos svemu, vraća se na ono što smatra ključnim:
„Mora čovek da sve prihvati danas, da sve ponudi za međusobno razumevanje… da pokušamo tu ideju simbioze i blagostanja i integracije da sprovedemo kako znamo i umemo.“
Kosovo: „raspeće veliko“ i vrhunac jedne civilizacije
„Kosovo za mene znači raspeće veliko, Vidovdanska bitka i potom, 500-godišnje tursko ropstvo i probleme našeg naroda, stradanje i patnje našeg naroda… Da nije toga bilo, pogledajte koliko u Engleskoj miliona ima, i mi bismo imali toliko miliona. To je činjenica.“
Ali u istoj misli otvara i drugu, gotovo suprotnu sliku – onu o vrhuncu:
„Imali smo veliki uspon, toliko lepih manastira ovde o kojima se ljudi danas izražavaju sa najvećim divljenjem, kako je to nekada iznedrila naša civilizacija – onoliko lepi manastiri kao što su Gračanica, Pećka Patrijaršija, Dečani, Bogorodica Ljeviška i isposnica Svetog Petra Koriškog…“
„Kosovo za mene znači simbol jedne velike tragedije, jer imali smo veliki uspon, toliko lepih manastira ovde o kojima se ljudi danas izražavaju sa najvećim divljenjem, kako je to nekada iznedrila naša civilizacija – onoliko lepi manastiri kao što su Gračanica, Pećka Patrijaršija, Dečani, Bogorodica Ljeviška i isposnica Svetog Petra Koriškog, ovde i druge svetinje“.
Sveta Gora i Kosovo – jedno u drugom
Jedan od najličnijih delova njegovog svedočenja vraća ga u ranu mladost i prvi susret sa pravoslavnim svetom. Kosovo je, kako kaže, najpre prepoznao – na Svetoj Gori. Dečak pravoslavnog sveštenika u emigraciji i Nemice, vođen je na svetogorske manastire i crkve.
„Znate šta je mene kao dečaka fasciniralo? Kopija Kosova, a to je Sveta Gora. Ko je posetio Svetu Goru, ko je posetio manastir Hilandar, on vidi da je to isto. Kosovo je u stvari jedna potpuna mala Sveta Gora, ili je Sveta Gora jedno malo Kosovo, zato što i tamo nije samo jedna nacija…“
Upravo taj doživljaj – susret sa Hilandarom, freskama, nasleđem Nemanjića – bio je, kako kaže, prelomni trenutak:
„…Tada sam se toliko divio… tako da je nesumnjivo poseta Svetoj Gori doprinela da zavolim mnogo više i da me to interesuje, tako da sam se posle opredelio da studiram teologiju… i to u Srbiji, da bih što bolje učio naš srpski jezik.“
Put od dečaka iz Nemačke do monaha u Dečanima danas se zatvara u njegovim povratcima Kosovu, koje više ne posmatra kao istoriju, već kao lično iskustvo – živu istoriju koju nosi sa sobom i vraća nazad na Zapad.
Patrijarh Pavle: „Retko da će se vratiti takav čovek“
O patrijarhu Pavlu vladika Andrej govori ne samo kao o poglavaru Crkve, već kao o čoveku sa kojim ga vezuje lično, studentsko, crkveno i radno iskustvo.
„Mi se još znamo iz studentskih dana. On je bio član Sinoda, ja sam bio student teologije i predsednik studenata Teološkog fakulteta. Svraćao sam više puta u Patrijaršiju dok je bio član Sinoda i molio sam da on dođe na Teološki fakultet i nama studentima da se obrati. Govorimo o ’81, ’82. i ’83. godini.“
Kasnije ga je, kaže, patrijarh Pavle uputio i ka Prizrenu.
„Kasnije je on mene posetio i predlagao da jedno izvesno vreme posle mojih studija provedem u Prizrenu. Ja sam to prihvatio. To je bilo ’89. Onda sam došao na četiri godine ovde u Prizren.“
Kada je Pavle izabran za patrijarha, saradnja se nastavila u Beogradu.
„On je u međuvremenu izabran za patrijarha i on je za mene oformio jednu kancelariju za inostrane poslove, pošto je on normalno kao patrijarh imao veliku korespondenciju sa velikodostojnicima širom sveta. U njegovu kancelariju stizala je pošta ogromnog broja i sa različitih adresa. Ja sam to njemu sve sređivao, prevodio, pripremao odgovore na ta pisma zajedno sa njim. Nije to bio samo patrijarh, već svi episkopi u Sinodu, to je bilo jedno vrlo srećno vreme.“
Vladika Andrej ga pamti kao diplomatu, ali i kao duhovnog oca naroda.
„Doživeo sam ga kao patrijarha, kao velikog diplomatu, kao velikog oca nacije svakako, kao vrlo atraktivnog sagovornika sa velikodostojnicima iz političkog života koji su njega cenili, ali doživeo sam ga isto i kao duhovnog oca Srbima u Beogradu. On se, recimo, u Beogradu vozio javnim prevozom, što je ostavilo na Srbe veliki utisak.“
I upravo u toj jednostavnosti, kaže, bila je njegova snaga.
„Od ponedeljka do petka on se bavio svakodnevno oštrim administrativnim poslovima, ali praznikom, subotom i nedeljom, on je išao po Beogradu, Zemunu i Novom Beogradu da opslužuje lično, da predvodi svete liturgije i tamo je uvek išao javnim prevozom. Retko da će se vratiti takav čovek, jer je umeo svojim životom da sjedinjuje i staro i novo. Dakle, nije bio čovek krajnosti.“
Merkel i vest iz Nemačke: „Ostao sam bez teksta“.
Jedan trenutak posle smrti patrijarha Pavla posebno mu je, kaže, pokazao koliki je trag on ostavio i izvan Srbije.
„Moram da vam kažem, ja sam rođen u Nemačkoj. Ostao sam bez teksta 2010. godine, kada sam slučajno uveče slušao dnevnik prvog programa nemačke televizije na kojoj se pojavila kancelarka Angela Merkel i prekinula neku konferenciju za štampu i izjavila za dnevnik ove reči: ‘Želim ovim putem da izjavim Srpskoj pravoslavnoj crkvi i srpskom narodu moje iskreno saučešće povodom upokojenja patrijarha Pavla.’ Ja sam ostao bez teksta. Ja sam mislio da ne čujem dobro.“
Kasnije je, kaže, razumeo da to nije bilo slučajno.
„Kasnije sam video da je to potpuno normalno, zato što je patrijarh i na ambasade u Beogradu ostavio tako snažan utisak da su te ambasade svojim vladama to javile – ima jedan čovek ovde koji je neobičan.“
Za vladiku Andreja, to je bio trenutak potvrde Pavlovog dela.
„Tako da tada su mi se otvorile oči. Njegov rad, on je bio tamo prisutan i ljudi su znali da u Beogradu postoji jedan čovek velikog duhovnog profila, koji je učinio mnogo dobrog, koji ima taj duh pokajanja o kojem smo govorili i zato je za mene to bila jedna ogromna satisfakcija svojevrsna kada sam to čuo, pazite, prvi dnevnik u 8 sati i kancelarka izlazi za mikrofon i izjavljuje srpskom narodu i SPC iskreno saučešće.“
Vladika Teodosije – „posle patrijarha Pavla – moralni autoritet i diplomata na terenu“
Govoreći o radu svog domaćina, vladike raško-prizrenskog, vladika Andrej ne skriva da njegovo razumevanje dolazi iz ličnog iskustva – iz vremena kada su okolnosti na Kosovu bile znatno teže nego danas.
Seća se jednog od svojih ranijih dolazaka, kada je bezbednosna situacija nalagala čak i policijsku pratnju:
„Ja sam bio ovde i u vremenu kada je vladika Teodosije još imao telohranitelje. Došao sam u Gračanicu i Prizren, i rečeno mi je da mora da me čeka policijska pratnja. To mi se do tada nikada nije desilo.“
Putovanje kroz Kosovo tada je podrazumevalo i susrete koji su ostali upečatljivi:
„U njegovom automobilu sedela su dva telohranitelja – jedan Šveđanin i jedan Nemac. Oni su veoma savesno brinuli o njegovoj bezbednosti. Mnogo smo tih dana obišli Kosovo i Metohiju.“
Jedan od tih susreta dobio je kasnije i tragičnu dimenziju:
„Kasnije sam čuo da je jedan od njih ubijen u Nemačkoj. To me je teško pogodilo. Bio je bivši telohranitelj berlinskog gradonačelnika, i ostao mi je u sećanju.“
Upravo kroz takva iskustva, kaže, jasnije sagledava složenost uloge episkopa na Kosovu.
„Video sam da vladika Teodosije i te kako mudro spaja pastirske, eparhijske i liturgijske obaveze sa svojom diplomatskom ulogom. On ima ogromno iskustvo i vodi se onim – ‘idi mudro, ne pogini ludo’.“
Njegov pristup opisuje kao odmeren i promišljen: „Vrlo lepo, odmereno, bez ikakvih provokacija, sa dubokim poznavanjem prilika.“
Posebno naglašava vezu između Crkve i naroda:
„I vladika Teodosije, i sveštenici, i crkvene uprave – svi su oni izrasli iz samog naroda. Ne poznajem nijednog sveštenika na Kosovu koji nije izrastao iz narodne duše. Kako onda mogu biti u sukobu sa narodom? Oni znaju šta znači narodna duša.“
Ulogu Crkve vidi upravo u tome da tu vezu produbljuje:
Crkva treba da obogati narodnu dušu, da u nju unosi što više lepoga, ljubavi i nade
Dodaje da sa vladikom Teodosijem održava bliske kontakte, i o njemu ima samo lepe reči:
„Kosovo posle patrijarha Pavla nije moglo da ima boljeg naslednika od njega. To ću vam otvoreno reći.“
Podseća i na period kada je Teodosije istovremeno vodio dve eparhije:
„On je jedno vreme bio administrator Niške eparhije. Mogao je da ostane tamo, ali nije. Ostao je ovde.“
U toj odluci vidi ključnu poruku:
„Zašto nije ostao u Nišu? Zato što voli ovaj narod i ovaj izazov – da li možemo da popravimo situaciju u koju nas je istorija dovela.“
Vladiku Teodosija opisuje kao ličnost sa velikim moralnim autoritetom: „On za mene ostaje velika moralna ličnost, veliki moralni kapital. Ja mislim da većeg junaka posle patrijarha Pavla ovde nismo videli.“
„Vidim ga kao velikog diplomatu koji može da doprinese boljem životu na Kosovu i eventualnom povratku našeg naroda.“
Nose li Srbi na Kosovu danas teži krst nego ranije?
Govoreći o položaju Srba na Kosovu danas, ali i o sudbini onih koji su ga napustili, vladika Andrej ne daje jednostavan odgovor – već ukazuje na složenost tereta koji ovaj narod nosi, između želje za povratkom i realnosti svakodnevne nesigurnosti.
Iz ličnog iskustva susreta sa raseljenima, ali i onima koji su ostali, otvara pitanje koje ostaje bez konačnog odgovora:
„Uvek sam se pitao da li bi se taj narod vratio na svoja ognjišta. Mislim da bi – ali ne mogu da izlože svoje porodice opasnosti.“
U toj rečenici, kako se može iščitati, sabrana je i dilema čitave jedne zajednice – između pripadnosti i bezbednosti, između sećanja i budućnosti. Povratak, sugeriše, nije pitanje volje, već okolnosti.
Upravo zato, naglašava, uloga Crkve i eparhije prevazilazi isključivo duhovni okvir – ona postaje i oslonac, i glas, i most između naroda i budućnosti koju tek treba izgraditi.
„Vladika Teodosije ne može biti bolji predstavnik za sve ono što je potrebno da naša budućnost ovde na Kosovu bude ispravna i pravedna – i kada kažem pravedna, da to važi za sve koji žive na ovim prostorima.“
U toj poruci, koja prevazilazi isključivo srpski okvir, vladika vidi jedini održiv put – pravednost koja ne isključuje, već uključuje, i koja bi, kako implicira, mogla da bude odgovor i na pitanje težine krsta koji se danas nosi.
Pokajanje kao uslov suživota – „bez toga nema ni razgovora“
Govoreći o odnosima među ljudima na Kosovu, vladika Andrej insistira na pojmu koji, kako kaže, stoji u samom temelju hrišćanstva – pokajanje.
Njegovo razumevanje tog pojma nije apstraktno, već praktično i gotovo društveno operativno:
„Pokajanje je da uviđamo da moramo da se promenimo, da učimo, da živimo sa drugima, bez obzira da li je on druge vere, druge nacije, druge kulture, drugog jezika, nego potpuno prihvatajući njega kao svoga bližnjega.“
U njegovom tumačenju, pokajanje nije lična emocija niti puka religijska kategorija, već proces koji podrazumeva stalnu promenu i odnos prema drugome. Upravo tu vidi ključ za bilo kakav pokušaj suživota:
Pokajanje znači stalno pružati ruku bližnjemu
Ali taj poziv nije jednostran niti lak. On podrazumeva i spremnost da se preispita sopstvena istorijska uloga:
„Pitanje je da li mi umemo, kao srpski narod, da ispoštujemo manjine… mislim da je to nas dosta koštalo.“
Prizren: Priča o oproštaju koja se pamti
Jedan od najupečatljivijih trenutaka koje vladika Andrej izdvaja vraća ga u devedesete godine u Prizrenu.
„Kad uveče otac rektor kuca na vrata i kaže da dođete u zbornicu. Došao sam u zbornicu i vidim tri odrasla Albanca i jednog dečaka, i prepoznajem dečaka… Kaže jedan od starijih Albanaca: ‘Gospodine, u ime Boga Isusa oprostite nam.’ Ja kažem: ‘Ko ste vi?’, a vidim mladić mi je poznat iz Folksvagena. Kaže: policija traži ovog, zato što vi ste prijavili ovu tablicu, i mi vas molimo da povučete ovu tužbu.“
Na molbu tadašnjeg rektora, tužbu je povukao. Ali ono što je ostalo, kako kaže, jeste nešto drugo:
„A ovo što neću nikada zaboraviti, to je ta ljubav tih Albanaca i ta sramota koju su oni doneli u zbornicu bogoslovije – da traže oproštaj.“
Radije ću sa takvima da živim, i to ću svima reći, nego sa nekim drugim koji nemaju nikakvog pokajanja
Poruke: Između iskustva i opomene – od Prištine do Beograda i Zapada
Govoreći o odnosima u regionu, vladika Andrej izdvaja nekoliko ključnih poruka.
Albancima poručuje: „Mi Srbi i Albanci imamo razlog da zajedno funkcionišemo… i da se uvažavamo uzajamno…“
Beogradu: „Da se u parlamentu slažu… da kroz poverenje, bez vređanja, se saslušaju… i da se tu dođe do zaključaka šta je najbolje za prosperitet srpskog naroda.“
Neka budem utopista, ali ja verujem u parlamentarizam… izbori moraju da budu fer
Za međunarodnu zajednicu ima najdirektnije poruke:
„Razočaran sam odnosom prema Srbima, zato što je naš narod u 20. veku nosio veliki krst i veliku patnju, bio napadnut, okupiran i uvučen u konflikte i građanski rat. Mislim da međunarodna zajednica to nije dovoljno imala u vidu, a danas jednostrano staje na stranu jednoga – to se meni ne sviđa i ne može da donese pravednu budućnost.“
Između Švajcarske i Kosova – isti duh, različit svet
Iako deluje u Švajcarskoj, vladika ističe trajnu povezanost sa Kosovom.
„Kada kažemo raško-prizrenska eparhija, ja ovde gledam na manastire iz 13. veka, 14. veka o kojima su tragovi danas vidljivi. Mi se tamo divimo ovoj eparhiji ovde, mi se divimo ovim prostorima. Kada ulazimo u crkvu u Gračanici, kada ulazimo u Bogorodicu Ljevišku u Prizrenu, kada ulazimo pogotovo u manastir Dečani, a šta tek da kažem za Pećku Patrijaršiju“, nadahuto govori.
„Mi dišemo tamo ovim duhom sa ovih prostora i usklađujemo malo naš život tamo ugledajući se na ovu eparhiju ovde. Zašto? Jer i mi moramo tamo da gradimo crkve i preuredimo crkve, ali nikada nećemo postići taj domet koji je postignut ovde na Kosovu i Metohiji“.
Dodaje i da ta veza nije samo simbolična, već i svakodnevna:
„Mi se molimo Bogu za raško-prizrensku eparhiju i za narod koji je ostao ovde na Kosovu i Metohiji. Tu postoji jedna jektenija koju izgovaram za mnogostradalni napaćeni narod naš na Kosovu, da ga Gospod Bog sačuva i da ga unapredi u svakodnevnoj brizi i da ga uzme u zaštitu. Molimo se Bogu tamo. Naši odbori tamo i naši sveštenici koji su tamo mogu da vam kažu da su svakodnevno u mislima sa raško-prizrenskom eparhijom.“
Između dva sveta u kojima živi i deluje, nastoji da ih poveže – kroz veru, iskustvo i dijalog.
„Ako želimo srećnu budućnost, ona mora da bude pravedna“.
