„Kroz taj tekst prolazi duh kroz ljude. Dakle, monah Teodosije ne propoveda. I zato je ova knjiga ta životna, istinska, unutrašnja propoved, koja slika bez ulepšavanja vaš život“, rekao je sinoć na promociji knjige „Dodir“ hilandarskog monaha Teodosija u Galeriji Doma kulture „Gračanica“ književnik i novinar Živojin Rakočević. Publici su se obratili i mitropolit raško-prizrenski Teodosije i sam autor.
„Otac Teodosije, moj imenjak, monah, sabrat manastira Hilandara, bio je na Kosovu i Metohiji 2007. godine, pre nego što je otišao u manastir. I kako mi je rekao, ovde na Kosovu i Metohiji je odlučio da bude monah. Božija promisao i Majka Božija ga je pozvala u našu najveću svetinju, manastir Hilandar, da bi tu posvetio svoj život i tu služio Bogu i svome rodu“, kazao je mitropolit raško-prizrenski Teodosije.
Monasi i svetinje čuvaju dušu naroda
On je dodao da je povod sinoćnjeg sabranja u Gračanici knjiga monaha Teodosija „Dodir“.
„Na samom početku mislio sam to je nešto uobičajeno, nešto što bi svako od nas mogao da napiše – svoje detinstvo, odnosi nas, roditelja, brača, sestara. I to bi tako bilo nešto jednostavno i uobičajeno, da tu knjigu nije napisao monah, koji, evo, već 18 godina živi na Svetoj Gori, u manastiru Hilandaru. Svaki taj opis događaja, svaka reč je posoljena smirenjem, onom blagodatnom duhovnošću koja se dobija danonoćnom molitvom i podvigom u svetogorskom manastiru. Svoju knigu je posvetio svome ocu Obradu“, kazao je mitropolit.
„Neko ko napusti roditeljski dom, ostavi roditelja, ostavi najbliže i krene za Gospodom, kao nekada apostoli sa Galilejskog jezera, Jakov, Jovan, Petar, Andrej“, on ne zaboravlja svoj život u svetu, podsetio je.
„Mi ne odlazimo iz sveta (zato) što nešto nismo imali u svetu ili što nam tamo nije bilo dobro, ili što se nismo ostvarili ili ne bi se mogli ostvariti. Monaha iz sveta u manastir priziva božanska ljubav, što želimo celog sebe da predamo Gospodu“, rekao je on.
„Zato se jedan narod ceni po tome, koliko ima monaha, koliko ima svetinja. Jer ti monasi, te svetinje čuvaju dušu toga naroda. Čućemo večeras još više o samoj knjizi, koja je izatkana od priča, od pripovedaka. I voleo bih da ovo postane i jedna tradicija, da nam Hilandarci što češće dolaze na sveto Kosovo i Metohiju, da se ta veza još više produbi i osnaži“, naveo je mitropolit Teodosije.
Rakočević: Monah beži iz sveta da bi bio u srcu sveta
„Hrabra ispovest Vladike Grigorija pomerila je ćitav jedan, da kažem, način mišljenja i jednu vrstu naše ipak sužene perspektive kada je monaški život u pitanju“, rekao je direktor Doma kulture „Gračanica“ Živojin Rakočević.
„Ova knjiga je vrlo hrabro napisana. Razlikuje se od Vladike Grigorija po tome što Vladika Grigorije ide iznutra ka spolja, a monah Teodosije ide spolja ka unutra. Ono što je jako važno da shvatamo da monah beži iz sveta da bi bio u srcu sveta. To je isto na tragu i Svete Gore i svetih otaca“, dodao je on.
„Jako važan segment ove knjige je njena socrealistička estetika. I ona je, zapravo, toliko puna simbola našeg vremena i onoga u čemu smo mi živeli da izaziva, čini mi se, nisam siguran da li je to svesno isticanje svih tih simbola ili neka teskoba koja se rađa iz svega toga, da bi se iz nje našlo neko rešenje. Dakle, tu su Drava, Drina, Varteks i, naravno, kamion koji seli porodicu iz jednog sveta u drugi svet“, kazao je Rakočević.
Monah hilandarski Teodosije: Najteže je sa najbližim
Monah Teodosije svoje monaško ime deli sa mitropolitom raško-prizrenskim, te sa autorom žitija Svetog Save i Svetog Petra Koriškog.
„Život u manastiru, kada sam otišao, mislio sam da zaista nikada se neću vratiti u svet. Ali, mi nešto mislimo o nećemu, što tek počinjemo da živimo. U stvari, ne znamo šta je to šta nas čeka. Tako da sam u nekom trenutku počeo da pišem neke priče, odnosno svoja sećanja iz detinstva, koje su počela da me opterećuju. Možda je bolje reći proganjaju, da mi smetaju i da sam na taj način kad bih nešto napisao, ja sam se oslobađao toga“, rekao je autor knjige „Dodir“.
„I ostala je jedna praznina umesto toga. To je vremenom sve više i više raslo. I ne znajući da će to neko čitati sem mog brata kojem sam to slao s vremena na vreme, a on opet prosleđivao nekim mojim poznanicima, prijateljima i onda je čuo komentare od njih da se često dešavalo da su ti koji su čitali to, kaže, plakali“, dodao je monah Teodosije.
Na kraju knjige je naveo da samo dan u kojem pusti suzu smatra uspešnim.
„I to sam u manastiru i sam iskusio i doživeo, pogotovo posle pisanja svih tih prića. I dan danas kad osetim tu potrebu, odnosno, samo osetim nagoveštaj, ja ne mogu to da kontrolišam, pa kad suza krene, shvatim u svari šta se desilo, a to je da se moje srce omekšalo i da je, u stvari, ono progovorilo na onaj način na koji treba da govorim, da nije onako kameno, kao što obično biva“, rekao je on.
„Cilj znamo u našom duhovnom životu, carstvo nebesko, ali put do tog cilja je, između ostalog, i omekšanje našeg srca“, podsetio je monah Teodosije.
Može li kocka leda ostati na nebu?
„To je veoma težak proces. Mi koji smo u manastiru, to najbolje znamo. Najteže je, naravno, sa najbližim. I to je jedan od najvećih problem među ljudima, a to je neostvarivanje tog dodira. To je toliko teško, da sam ja, bar po mome, da kažem mišljenju, da sam na korice ove knjige stavio fotografiju krila pčele, želeći da pokažem da je, kao što je teško pomaziti tu pčelu po krilu, isto je tako teško dodirnuti drugog čoveka“, kazao je Teodosije Hilandarac.
„Kako ćemo omekšati srce, je li to moguće da naše kameno srce završi u nebesima? Pa kao nekome kada kažemo, ko ne zna zakone fizike, da li može kocka leda da je bacimo i da ostane gore na nebu? Pa, kao ne može, ali ako je istopimo, ako je zagrejemo, ako se pretvori u paru, otići će u nebo. Tako i naša srca”, naveo je on i dodao da ćemo “ako radimo na sebi, onda imati to srce“.
„I ovaj ’Dodir‘, to je moj pokušaj. Prvo za mene samog, a onda, kad je već knjiga izašla, nadam se i za one koji budu pročitali, koji će prepoznati sigurno sebe i mnoge situacije. Verujem da će se prepoznati kao u ogledalu“, rekao je monah Teodosije.
Zahvalnost
„Blagodarim mom duhovniku koja je imao tu širinu da može da shvati potrebu jednog monaha da pored toga da ide u vinograd ili u baštu ili u crkvu i u keliju i da se na tome završi njegova monaška obaveza, ali neki od nas imaju i tu umetničku notu i potrebu da iskažu na neki način, drugačije i ne samo kroz poznatu nam crkvenu estetiku“, naveo je on.
Monah Teodosije se u svom obraćanju zahvalio mitropolitu Teodosiju na blagoslovu da može da predstavi svoju knjigu u Gračanici, arhimandritu Metodiju, igumanu manastira Hilandara, koji je dao blagoslov da tim povodom dođe na Kosovo, ocima, igumanima, igumanijama, monasima i monahinjama, ali i svim ostalima koji su došli na promociju u Gračanicu i koji mu “daju veliku podršku”.
