Autor: Zorica Vorgučić
Mediji su kroz istoriju doživeli brojne promene, posebno s kraja 20. veka. Primetan je razvoj tehnologije, pa je brzina prenošenja informacija dovela i do promene standarda u izveštavanju.
Pored standardnih – televizije, radija, novina, a kasnije i web sajtova, u prvoj dekadi 21. veka pojavili su se i novi mediji – socijalne mreže. Način plasiranja informacija postao je znatno brži, one su kraće i efektnije. Javlja se potreba za senzacionalizmom i težnja da se bude prvi.
Danas svako može da objavi informaciju potkrepljujući je fotografijom ili video zapisom. Čini se da ko god ima mobilni telefon može biti novinar. Što strašnije i nepristojnije to privlači više klikova.
Nažalost, sve ovo utiče i na pojavu velikog broja dezinformacija i lažnih vesti koje doprinose stvaranju pogrešne percepcije o profesionalnim medijima.
Uticaj socijalnih mreža su, čini se, najbolje shvatili političari koji ih koriste za plasiranje svojih politika, ali i laži. Tvitovanje je postalo in, a mediji su postali prenosioci tvitova i saopštenja, jer od političara na vlasti retko mogu da dobiju odgovore na pitanja.
Treba pomenuti i tužnu činjenicu da su poslednjih godina upravo političari i drugi moćnici postali vlasnici velikog broja medija, pa su standardi nekada profesionalnih medijskih kuća i novinskih agencija u regionu sada potpuno urušeni. Novinari koji rade u takvim redakcijama postaju instruisani, zaboravljajući na profesionalne kodekse i etiku. Oni su radnici u službi vlasti, klimači glavama i držači mikrofona.
Da je moć medija velika najbolje svedoče i ratovi iz ne tako davne prošlosti. Nisu mediji odgovorni za njihovo pokretanje, ali su zabeleženi brojni primeri ratno-huškačkog izveštavanja, posebno na prostorima bivše Jugoslavije. Svako je zauzimao svoju stranu, a pojedini ratni reporteri, i kada nije trebalo, naduvavali situaciju.
Kada je Kosovo u pitanju, pre i tokom ratnih sukoba, Srbi su sve informacije dobijali od jedne medijske kuće – Radio televizije Srbije, u okviru koje je radila i Radio televizija Priština. Onda ni ne čudi što je ovdašnje srpsko stanovništvo na izborima tradicionalno podržavalo Socijalističku partiju Srbije na čelu sa Slobodanom Miloševićem, jer drugu stranu, opozicionu, nisu imali prilike da čuju. Mišljenje srpske zajednice o njihovim komšijama Albancima često je bilo kreirano na osnovu onoga što je upravo ova medijska kuća plasirala.
No, propagandističko izveštavanje nije zaobišlo ni naše komšije Albance. Svedoci smo da se i njihov odnos prema Srbima i Srbiji godinama gradi na osnovu izjava političara i pisanja medija, pa se o Srbiji govori kao o „zločinačkoj i genocidnoj državi“, a o srpskoj zajednici koja ovde živi kao o manjini koja ima najveća prava u Evropi. Možda na papiru, u praksi je drugačije, ali to za njih nije ni važno, bitno je šta piše u Ustavu.
Pored velikog broja profesionalnih medija kojima je glavni cilj objektivno izveštavanje i proverenost informacija, nažalost, postoji i veliki broj onih koji se ne pridržavaju tih standarda. Kosovo se suočava sa sve većim brojem portala koji se ovim zanatom bave neprofesionalno, a čije vesti često nisu proverene i tačne.
Svakako da i na Kosovu ima onih koji nikako da nauče da ne dopuštaju da njima manipulišu političari, da ih ne koriste kao oružje za svoje političke uspehe, pojačavanje tenzija, čak i izazivanje koflikta. Mediji su i ovde često oružje u rukama moćnika. Prenosioci njihovih izjava i laži.
Sećate li se samo priče o utapanju dečaka iz sela Čabar, marta 2004. godine? E, ta priča, odnosno izveštavanje novinara kosovskog Javnog servisa da su Srbi uticali na nesreću na Ibru dovelo je do ubistava 19 ljudi, progona 4.000 Srba, spaljivanja 800 kuća i 39 objekata Srpske pravoslavne crkve u dva dana martovskog nasilja. Mnogi od posledica takvog izveštavanja još ne mogu da se poprave. Pamte ga. Novinari RTK nisu kažnjeni, naprotiv, nagrađeni su edukacijom na nekom dobro plaćenom treningu.
Čini se da je nekome u to vreme odgovaralo da se upravo ovako izveštava, da se proizvede haos, a sve u cilju proterivanja jednog naroda, u ovom slučaju srpskog. Jedna lažna vest pokrenula je masu.
Uprkos tome, mnogi jos uvek nisu svesni kakva je moć medija. Oni svojim načinom rada mogu da proslave nekoga ili ga upropaste. Često mediji rade i jedno i drugo, a Srbe su ovim potezom novinara Javnog servisa Kosova i te kako oštetili. Zato je provera informacija od presudnog značaja.
Međutim, na Kosovu se izgleda loši primeri brzo zaboravljaju. Isti Javni servis je u više navrata etiketirao organizacije ili pojedince iz srpske zajednice na Kosovu. Jedan od primera bilo je tekst pod nazivom „Gračanica finansira NVO koja prikuplja podatke protiv OVK“. U ovom tekstu koji je RTK preneo sa sajta Gazete Metro konstruiše se veza Centra za mir i toleranciju iz Gračanice, koji se od 1999. godine bavi zaštitom ljudskih prava i sloboda, kulturom i medijima, sa ruskom propagandom i označava kao opasnost za optužene vođe OVK, a jednog od saradnika organizacije objavljuje fotografija i na taj način on se etiketira i ugrožava mu se bezbednost.
i
Danas, kolege novinari Albanci redovno prenose izjave predsednice Kosova Vjose Osmani, premijera Aljbina Kurtija i drugih kosovskih zvaničnika o tome kako je Srbija na Kosovu počinila genocid. Nažalost, nisam primetila da je ijedan kolega proverio šta je definicija genocida i koji je sud nadležan i ima pravo da potvrdi genocid. Nijedan domaći, a ni međunarodni sud to do sada nije učinio. Takođe, nisam primetila ni da je neka javna ličnost među kosovskim Albancima iznela suprotan stav, ili dovela u pitanje ovakve tvrdnje o genocidu. Pri tom, Kosovo još uvek nije tražilo mišljenje relevantne institucije koja bi dokazala da su srpske vojne i bezbednosne snage to učinile.
Ne, oni slepo prenose izjave političara koji neprestano, a u cilju podizanja tenzija, ponavljaju ovu strašnu rečenicu. Posle toliko ponavljanja i prenošenja izjava pomenutih kosovskih zvaničnika i građani Kosova, uglavnom Albanci, počinju da veruju da je na Kosovu zaista počinjen genocid od strane Republike Srbije, odnosno tadašnje SRJ.
Ponovo se vide varnice a to je ono što zaista plaši. Jer, šta očekivati od naroda koji poveruje u ovakve izjave i pisanje medija? Novi martovski pogrom? Ne bih želela da ga ponovo doživim, niti da o njemu izveštavam.
Podgrevanje se nastavlja time što se poslednjih dana u albanskoj štampi na Kosovu mogu pročitati tekstovi i komentari o muralu haškom osuđeniku Ratku Mladiću u Beogradu, pominje se i na onaj oslikan u Zvečanu. Ponovo se govori o počinjenom genocidu, podseća se na „zli Miloševićev režim“, a Srebrenica se poistovećuje sa Kosovom.
Nemam nikakvo opravdanje za mural ni u Beogradu, ni u Zvečanu, a ni u drugim gradovima. Jeza me hvata od same pomisli na njih, kao i od svih onih koji ih brane i glorifikuju ratnog komandanta. Međutim, ono što me raduje je u celoj ovoj situaciji je to da u Srbiji ima onih koji se tome protive, što ima kritičkog mišljenja i akcija. Što ima Aide Ćorović i Jelene Jaćimović. Ovde na Kosovu to ne vidim. Sa mnogih raskrsnica, na magistralnim putevima dok se vozimo, sa velikih bilborda pozdravljaju nas ratni komandanati nekadašnje OVK, bivši visoki kosovski zvaničnici optuženi za gotovo stotinu ubistava srpskih i romskih civila, ali i albanskih političkih neistomišljenika. O tome na Kosovu nema kritičke misli, naprotiv, čak su kosovski intelektualci, među kojima i pojedini novinari podržali kampanju „Sloboda ima ime – OVK“ sa sve ogromnom slikom Hašima Tačija i Kadrija Veseljija. Nažalost, ne zanima ih ni ko plaća te reklamne bilborde i koliko se novca na to troši.
Naravno, od odgovornosti ne treba izuzeti ni medije u Srbiji. Oni tabloidni o Kosovu uglavnom pišu u negativnom kontekstu, a o Albancima gotovo uvek pežorativno. Podizanje tenzija i najavljivanje ratova česti su naslovi na stranicama žute štampe, najčešće se drame predviđaju na severu Kosova. A i gde bi drugo nego na „neosvojenom delu teritorije“. Tokom akcije specijalaca a potom i blokade na Jarinju i Brnjaku zbog registarskih tablica najavljivao se i ulazak srpske vojske, pominjalo oružje, helikopteri i tenkovi, pretpostavljam kao namera da se utera strah Albancima. Situacija jeste bila napeta, ali čini se ne toliko koliko su je takvom činili pojedini mediji. Na barikadama su se dešavale i druge stvari – pekla se paprika za ajvar, popilo se poneko piće, slušala se muzika, ali je o tome malo ko izveštavao.
Zahvaljujući medijskoj pažnji i pisanju, na poziciju moći dolaze ljudi koji to nikada ni u snu ne bi doživeli. U srpskoj zajednici, pojedini mediji i novinari imaju naviku da „opismenjavaju“ nove političare, da ih pretvaraju u intelektualce. Nesreća je to da kada ih „opismene“, isti političari ih koriste kao instrument za prenošenje zapaljivih izjava i velikih obećanja koja obično ne ispune.
No, ne treba sve medije stavljati u isti koš. Na Kosovu na sreću postoje i oni svetli primeri koji svoj posao obaljaju časno, sa visokim profesionalizmom. Oni koji su svih ovih godina bili hroničari dešavanja na Kosovu, a koji nisu i ne dozvoljavaju da njima manipulišu, da ih lažu, oni koji ne generalizuju i ne pišu da su svi Albanci zli, niti da su svi Srbi zli, da postoje oni koji objavljuju i dobre vesti i primere poštovanja i saradnje među komšijama.
Osim što mogu da utiču na narušavanje međuetničkih odnosa, mediji, sigurna sam mogu i da utiču na bolje upoznavanje i razumevanje između građana koji žive na Kosovu, pre svega Srba i Albanaca.
Ne zaboravite, uloga medija je važna, a njihov uticaj snažan.
U okviru ciklusa Op-Edova “Kosovski kolektiv”
Stavovi izraženi u seriji Op-Ed-ova “Kosovski kolektiv” ne predstavljaju nužno stavove Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda SAD-a, USAID-a ili Vlade SAD.
Ovaj tekst objavljen je u sklopu projekta Nove društvene inicijative i Grupe za izgradnju mira koji podržava Balkanski fond za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država i USAID.
