Posle četiri godine pravne borbe, Suzana Raković iz Severne Mitrovice ostala je, na osnovu prvostepene presude suda u Beogradu, bez samostalnog vršenja roditeljskog prava nad svojim petogodišnjim sinom.
Drugi osnovni sud u Beogradu odlučio je u prvostepenoj presudi da maloletno dete poveri njegovom ocu koji živi u Beogradu, na samostalno vršenje roditeljskog prava, ocenjujući, između ostalog, da su uslovi za odgoj, vaspitanje i bezbednost deteta povoljniji u Beogradu nego na Kosovu.
Tokom brakorazvodne parnice, koja traje od 2022. godine, dete je bilo kod majke.
Sud je u dva navrata, 2022. i 2024. godine, donosio privremene mere kojima je dete poveravano majci, uz pravo oca da ga viđa. Međutim, dete se i pored prvostepene presude kojom je povereno ocu i dalje nalazi kod majke, u Severnoj Mitrovici.
Suzana Raković je na presudu podnela žalbu, tvrdeći da je sud pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje i, između ostalog, zanemario nalaze dva Centra za socijalni rad koji su predlagali da dete bude povereno njoj.
Njena advokatica Milena Vićentijević podnela je predsedniku suda i Visokom savetu sudstva pritužbe na rad postupajućeg sudije Drugog osnovnog suda u Beogradu. Od predsednika suda je dobila odgovor da nije nadležan da se meša u rad sudija.
Bezbednosna situacija na Kosovu kao jedan od razloga
U obrazloženju prvostepene presude sud je, između ostalog, ocenio da su uslovi za odgoj, vaspitanje i bezbednost deteta „evidentno bolji i adekvatniji u Beogradu“.
„Sud zauzima nedvosmislen stav da su uslovi za odgoj, vaspitanje, bezbednost i sigurnost deteta svakako i evidentno bolji i adekvatniji u Beogradu nego u Kosovskoj Mitrovici, posebno imajući u vidu veliki broj incidenata koji su se dogodili na teritoriji Kosova i Metohije tokom poslednje četiri godine, a naročito prema mlađoj populaciji“, navodi se u prvostepenoj presudi.
Na osnovu takvog zaključka sud je, kako se navodi u žalbi koju je drugostepenom sudu podnela advokatica Milena Vićentijević, ocenio da je majka dete „otrgnula“ od oca i iz bezbednije sredine u Beogradu odvela ga u sredinu koju je ocenio kao nebezbednu.
Vićentijević takvu ocenu smatra jednom od najspornijih tačaka presude.
„Smatram da ovakvo obrazloženje presude predstavlja presedan u sudskoj praksi naše države. Sigurna sam da ovakva presuda do sada nije doneta. Sud je, po mom mišljenju, bio vođen nepotvrđenim navodima i medijskim špekulacijama, a ne dokazanim činjenicama“, kaže Vićentijević.
Suzana tvrdi da sud nije utvrdio da je njeno dete konkretno bilo ugroženo zbog bezbednosne situacije na Kosovu, već da je zaključak o njegovoj bezbednosti izveo iz opšte političko-bezbednosne situacije, pojedinačnih incidenata i navoda koje je tokom postupka iznosio otac.
„Mi živimo normalnim životom. Da smatram da je moje dete ugroženo, nikada ne bih dozvolila da ostane u takvoj sredini“, kaže Suzana.
Koliku težinu imaju mišljenja centara za socijalni rad?
Ona navodi da sud nije dovoljno cenio mišljenja dva centra za socijalni rad, u Beogradu i Mitrovici, koji su nakon sprovedenih stručnih procena predlagali da dete bude povereno majci na samostalno vršenje roditeljskog prava.
S druge strane, u prvostepenoj presudi sud navodi da je, u skladu sa zakonom, pribavio mišljenja centara za socijalni rad, ali da „nije vezan sadržinom tog mišljenja, prilikom donošenja odluka“.
„Uloga organa starateljstva je savetodavna i stručna, on daje nalaz i mišljenje na osnovu svoje ekspertize i uvida u porodične i socijalne okolnosti. Međutim, sud je taj koji samostalno i nezavisno utvrđuje činjenično stanje, ceni sve izvedene dokaze i na osnovu zakona donosi odluku“, navodi se u presudi.
Advokatica Suzane Raković, Milena Vićentijević, ne spori da sud formalno nije vezan mišljenjem centra za socijalni rad, ali smatra da je prvostepeni sud morao da navede konkretne činjenice na osnovu kojih je zaključio da su procene stručnih službi pogrešne.
„U konkretnom slučaju radi se o dva različita centra, čiji predlog je bio isti, a to je da je u najboljem interesu deteta da bude povereno majci. Prvostepeni sud nije dao konkretne razloge zbog kojih smatra da su stručne procene oba centra pogrešne, samo je naveo da zakonski nije vezan za mišljenja Centra. Smatramo da to nije dovoljno, posebno ako uzmemo u obzir da Centar za socijalni rad poseduje stručni tim koji procenjuje roditeljske kapacitete, porodične prilike i potrebe deteta“, kaže Vićentijević.
Psiholog Biljana Milošević Jaredić: Najbolji interes deteta zahteva individualnu procenu
Na značaj kontinuiteta života i promene sredine kod deteta ovog uzrasta ukazuje i psihološkinja Biljana Milošević Jaredić sa kojom smo razgovarali, a koja se u svom odgovoru nije izjašnjavala o konkretnom slučaju niti o tome kome dete treba da bude povereno.
Prema njenom stručnom objašnjenju, kod petogodišnjeg deteta kontinuitet svakodnevnog života i stabilan odnos sa značajnim figurama vezanosti imaju veliki značaj za osećaj sigurnosti.
„Za dete od pet godina posebno su važni kontinuitet svakodnevnog života, poznato okruženje, rutina, vrtić, način uspavljivanja, obroci i svakodnevne navike. Zatim stabilnost primarne figure vezivanja, predvidljivost i emocionalna dostupnost roditelja“, navodi Milošević-Jaredić.
Prema njenim rečima, ako dete od ranog uzrasta kontinuirano živi sa jednim roditeljem, taj roditelj može postati važna figura afektivne vezanosti.
„Nagla promena prebivališta ili duža i nepredvidiva odvajanja od te figure mogu predstavljati stres za dete, naročito ako se istovremeno menjaju vrtić, okruženje, rutina i drugi važni odnosi“, navodi psihološkinja.
Ona, međutim, naglašava da sama promena sredine ne mora nužno biti negativna.
„Nije presudno samo koliko vremena dete provodi sa kojim roditeljem. Važni su i kvalitet odnosa, kontinuitet, predvidljivost i način na koji se promene uvode“, navodi ona.
Biljana Milošević Jaredić objašnjava da dete osećaj sigurnosti ne doživljava samo kroz karakteristike fizičke sredine, već i kroz dostupnost i pouzdanost osoba koje su mu važne.
„Objektivna procena sredine i subjektivni doživljaj sigurnosti deteta nisu isto. Sredina može spolja izgledati manje povoljno, ali dete u njoj može imati veću emocionalnu stabilnost ako je uz njega pouzdana i njemu značajna figura vezanosti“.
Istovremeno, ona upozorava da emocionalna vezanost za roditelja ne može sama po sebi biti razlog da se zanemare eventualni stvarni rizici.
„To ne znači da prisustvo roditelja može poništiti ozbiljnu objektivnu opasnost. Ako postoje stvarni rizici po život, zdravlje ili razvoj deteta, oni moraju biti posebno razmotreni“, navodi Milošević Jaredić, uz zaključak da je potrebna „integrisana procena bezbednosti – fizičke, razvojne, emocionalne i relacione“.
Kada je reč o proceni najboljeg interesa deteta, ona smatra da nije dovoljno posmatrati samo opšte karakteristike sredine.
„Najbolji interes deteta zahteva individualizovanu procenu“, navodi psihološkinja Biljana Milošević Jaredić.
Prema njenom objašnjenju, kod deteta od pet godina trebalo bi, između ostalog, proceniti za koga je dete afektivno vezano, ko je tokom prethodnih godina predstavljao njegovu primarnu figuru brige, koliko dugo dete živi u određenom okruženju, kakve su njegove svakodnevne rutine i odnosi sa poznatim osobama, kako reaguje na promene i separaciju, kakav je kvalitet odnosa sa svakim roditeljem i da li promena sredine predstavlja samo promenu lokacije ili i prekid važnih odnosa i osećaja kontinuiteta.
Ona istovremeno naglašava da teorija afektivne vezanosti ne podrazumeva isključivanje drugog roditelja.
„Cilj je da se očuva postojeća sigurnost, a istovremeno neguje i stabilan odnos sa drugim roditeljem“, navodi Milošević-Jaredić.
Opstrukcija kontakta sa ocem?
Jedan deo presude odnosi se na zaključak da je majka pre donošenja prvostepene presude kontinuirano opstruirala kontakte između deteta i oca. Sud je cenio veliki broj službenih beleški koje su nastale nakon prijava oca policiji i Centru za socijalni rad u Beogradu zbog navodnog nepoštovanja privremenih mera.
Advokatica Milena Vićentijević osporava takav način ocene dokaza i navodi da prijavama nisu pravosnažno utvrđene činjenice koje se Suzani stavljaju na teret.
„Otac deteta je podnosio prijave protiv Suzane za nepoštovanje privremene mere, odnosno zbog nedovođenja deteta u Beograd radi viđanja sa njim, na način kako je to određeno privremenom merom. Prijavama nije utvrđeno da je Suzana učinila ono što joj se stavlja na teret jer nisu pravosnažno utvrđene činjenice i ne mogu biti uzete kao glavni dokaz za odlučivanje u postupku“, kaže Vićentijević.
Suzana navodi da su pojedine prijave podnošene i u periodima kada je dete bilo bolesno i kada, prema njenim rečima, nije mogla da ga dovede u Beograd.
Put od 700 kilometara svakog vikenda
Prema drugoj privremenoj meri iz 2024. godine, majka je bila obavezna da dete svake subote u 10 časova dovodi iz Severne Mitrovice u Beograd, nakon čega bi ga otac vraćao u nedelju u 18 časova.
To je značilo putovanje od oko 350 kilometara u jednom pravcu, odnosno oko 700 kilometara svakog vikenda.
Suzana navodi da je takav režim bio izuzetno iscrpljujući za dete.
„Nemam automobil, a dete je počelo često da se razboljeva. Za njega je putovanje od 700 kilometara svakog vikenda, uz zadržavanja na prelazima, bilo veoma iscrpljujuće“, navodi ona.
Advokatica Milena Vićentijević navodi da su uz žalbu priloženi lekarski izveštaji kojima se, prema njenim rečima, potvrđuje da dete u pojedinim periodima zbog zdravstvenih razloga nije moglo da putuje u Beograd.
„Nikada nisam želela da sprečim dete da vidi oca“
Suzana odbacuje tvrdnju da je želela da prekine odnos deteta sa ocem.
„Nikada nisam želela da sprečim dete da ima kontakt sa ocem. Uvek sam ga pozivala da dete vidi kada se nalazimo u Beogradu“, kaže ona.
Prema njenim rečima, problem je nastajao zbog toga što je otac insistirao da se kontakti odvijaju u zatvorenom prostoru, dok je ona, kako tvrdi, insistirala da se viđanja odvijaju na javnom mestu.
Dete i dalje sa majkom
Posebnu okolnost predstavlja činjenica da se dete, uprkos prvostepenoj odluci suda u Beogradu, trenutno nalazi sa majkom u Severnoj Mitrovici.
Suzana u žalbi traži da drugostepeni sud do donošenja odluke odloži izvršenje odluke o predaji deteta ocu. Kao razlog navodi činjenicu da je dete od rođenja živelo sa njom i da bi njegova nagla predaja ocu predstavljala veliku promenu.
Suzana kaže da od drugostepenog suda očekuje da prvenstveno sagleda najbolji interes deteta.
„Najvažnije mi je da sud uzme u obzir da dete ima pet godina, da se nikada nije odvajalo od mene, njegovo zdravlje, mišljenje dva centra za socijalni rad i činjenicu da živimo na Kosovu u normalnim i bezbednim uslovima u srpskoj sredini“, kaže ona.
Šta kaže predsednik suda?
Advokatica Milena Vićentijević podnela je predsedniku Drugog osnovnog suda u Beogradu i Visokom savetu sudstva pritužbe na rad postupajućeg sudije.
U odgovoru predsednika Drugog osnovnog suda, koji je advokatica dobila, navodi se da se njeni navodi odnose na ocenu dokaza i zauzeti pravni stav postupajućeg sudije.
Predsednik suda ukazuje da uprava suda nije ovlašćena da ocenjuje pravilnost rada postupajućeg sudije u konkretnom predmetu, imajući u vidu njegovu nezavisnost u odlučivanju.
U odgovoru se navodi da predsednik suda ne može da interveniše u predmetu koji je dodeljen određenom sudiji, kao i da postupajući sudija samostalno vodi postupak, odlučuje o dokazima, utvrđuje činjenice i donosi odluku u okviru svojih zakonskih ovlašćenja. Istovremeno se navodi da se zakonitost i pravilnost rada sudije, kao i njegov zauzeti pravni stav, mogu ispitivati u postupku po pravnim lekovima.
U slučaju Suzane Raković, o žalbi na prvostepenu presudu sada treba da odluči Apelacioni sud u Beogradu.
