Čitajući naslove vesti medija na Kosovu, jedan zaključak nameće se sam – porodično nasilje je široko rasprostranjeno. U samo jednom danu moguće je pročitati da je, na primer, zabeleženo šest slučajeva porodičnog nasilja, uključujući i Severnu Mitrovicu. Ipak, to je najkraći presek i tek delić mnogo šire i složenije slike, piše Milica Srejić za portal Alternativna.
Tokom prošle godine Kosovska policija registrovala je 2.836 žrtava porodičnog nasilja, ali organizacije koje rade sa ženama upozoravaju da statistika obuhvata samo one koje su imale snage da potraže pomoć – ne i stvarni obim nasilja koje ostaje skriveno.
Kakva je statistika bila u 2025. godini? Da li se broj slučajeva povećava ili smanjuje? Koji put prolazi žrtva kada prijavi nasilje? Kakve kazne se mogu izreći počiniocima? Konačno, koje SOS telefone mogu nazvati žrtve?
Šta kaže statistika?
Prema podacima Kosovske policije, u 2025. godini broj žrtava bio je 2.836, od kojih su 2.137 žene žrtve. Ukupan broj prijavljenih slučajeva bio je 2.815. Iz Kosovske policije pojasnili su za Alternativnu da je broj prijavljenih slučajeva manji u odnosu na broj žrtava zato što u jednom slučaju može biti više od jedne žrtve.
Direktorka nevladine organizacije „Pravo na pravo” Milica Stojanović Kostić za Alternativnu kaže da statistika u ovom slučaju predstavlja broj žena koje su se ohrabrile da prijave nasilje, te da to nije broj žena koje trpe nasilje i dalje.
„Čini mi se da civlizacija jedino ne napreduje kada se radi o eliminaciji nasilja, posebno nasilja nad ženama, a Kosovo, naravno, nije izuzetak. Tako da se broj prijava povećava, ali ostaju pitanja šta je sa kaznama, daljim procedurama, šta se sa tim slučajevima dešava nakon prijave”, ukazuje Stojanović Kostić.
Direktorka NVO „Žensko pravo” Ružica Simić za Alternativnu ukazuje da na severu Kosova situacija ima dodatne specifičnosti, te da svakako statistika ne odražava stvarno stanje.
“Zbog dugotrajnog institucionalnog diskontinuiteta, jezičkih barijera i ograničene dostupnosti servisa podrške, deo nasilja i dalje ostaje neprijavljen, što znači da statistika ne odražava uvek stvarno stanje”.
Nasilje nad ženama nije samo nasilje u porodici
Simić dalje naglašava da se nasilje nad ženama ne odnosi isključivo na nasilje u porodici, te da se u skladu sa Istanbulskom konvencijom, a koja je integrisana u kosovski ustav i pravni sistem, kao i sa Zakonom o zaštiti od nasilja u porodici, nasilja nad ženama i rodno zasnovanog nasilja, ovaj pojam obuhvata širi spektar krivično-pravnih oblika nasilja.
„To uključuje, pored nasilja u porodici i partnerskog nasilja, i seksualne delikte, silovanje, seksualno uznemiravanje, proganjanje (stalking), psihološko nasilje, ekonomsko nasilje, kao i druge oblike ponašanja koji ugrožavaju dostojanstvo, bezbednost i osnovna ljudska prava žena”, navodi Simić.
Dodaje da je razumevanje ove šire definicije važno, jer nasilje nad ženama često ostaje neprepoznato ili se minimizira, naročito kada ne ostavlja vidljive fizičke posledice.
„Upravo zato je neophodno da institucije i društvo u celini prepoznaju sve oblike rodno zasnovanog nasilja i na njih reaguju pravovremeno i adekvatno”, pojašnjava Simić.
Šta je sa sigurnim kućama na Kosovu?
U Novom Brdu postoji Prihvatilište za žene žrtve nasilja. To je jedino prihvatilište za žene žrtve u srpskim sredinama na Kosovu. Iz ovog Prihvatilišta za Alternativnu navode da je broj žrtava koje su smeštene kod njih 21, a da je od toga sedam iz policijske evidencije.
„Korisnice obuka, treninga za ekonomsko osnaživanje, psihosocijalne podrške i pravnog i medicinskog savetovanja je ukupno preko 90 osoba“, naveli su u odgovoru.
Teuta Mulići iz Kosovske policije za Alternativnu kaže da na severu Kosova ne postoji sigurna kuća, te da zato žrtve šalju na jug: „Postigli smo neki sporazum da šaljemo žrtve tamo kada je potrebno.“
Međutim, u Zupču (opština Zubin Potok) postojalo je prihvatilište za žene žrtve nasilja (sigurna kuća) koja, kako smo saznalai iz više nezvaničnih izvora, ne radi već dve godine.
Kakav put prolaze žrtve kada prijave slučaj?
Simić ukazuje da nakon prijave nasilja žrtva najčešće prvo dolazi u kontakt sa policijom, koja je dužna da evidentira slučaj, izvrši procenu rizika i obavesti nadležne institucije – tužilaštvo, sud i centar za socijalni rad.
„U tom procesu postoji i uloga Branioca žrtava, odnosno advokata za žrtve, koji ima zadatak da zastupa interese žrtve i predlaže sudu hitne i zaštitne mere. Iako je ovaj okvir jasno definisan, u praksi je važno dodatno unaprediti koordinaciju i učiniti ceo proces jednostavnijim i razumljivijim za žrtve, kako bi se smanjio njihov osećaj nesigurnosti i dodatnog opterećenja”, objašnjava Simić.
Nakon prijave počiniocu se izriču određene mere.
Stojanović Kostić kaže da se izriče mera zabrane prilaska ukoliko je neohodna, te da se ona sprovodi pomoću policije koja bi žrtvu trebalo da štiti.
„Međutim, ukoliko počinilac krši ovu zabranu žrtva bi trebalo da pozove policiju koja odmah dolazi”, navodi Stojanović Kostić.
Međutim, ona je mišljenja da to nije dovoljno.
„Prema mojim informacijama, policija nema dovoljno službenika da konstantno obezbeđuje svaku žrtvu. Ovo nije dovoljno jer su često u tim situacijama od životne važnosti sekundi, a ne minuti dok se policija ne pojavi na adresi”, ukazuje Stojanović Kostić.
Simić dodaje da je za žrtve od posebnog značaja da postoji brza i jasna reakcija institucija u situacijama kada se mere ne poštuju, jer upravo to gradi osećaj sigurnosti i poverenja.
KP: „Za svaki prijavljeni slučaj pokrenute su istrage”
Kosovska policija (KP) u odgovoru za Alternativnu navodi da su „za svaki prijavljeni slučaj pokrenute istražne procedure u koordinaciji sa nadležnim tužilaštvom, kao i preventivne i operativne mere radi povećanja bezbednosti i sprečavanja ovakvih slučajeva”.
„Kada je reč o žrtvi, prioritet je njena bezbednost. Policija obezbeđuje trenutnu zaštitu, stara se da joj budu pružene neophodne medicinske usluge, informiše žrtvu o njenim zakonskim pravima, obaveštava Centar za socijalni rad, zaštitnika žrtava i sigurne kuće, te preduzima i druge radnje u skladu sa važećim zakonodavstvom”, pojasnili su.
Dodali su da prema izvršiocu nasilja policija preduzima istražne radnje, uključujući saslušanje, prikupljanje dokaza i hapšenje, u koordinaciji sa Tužilaštvom.
„Sve radnje se sprovode u skladu sa važećim zakonodavstvom, s ciljem sprečavanja ponavljanja nasilja”, zaključili su.
Odgovor Kosovske policije stigao je samo na albanskom jeziku, dok je KP nadležna za region sever poslala odgovor na srpskom jeziku.
Oni su u tom odgovoru napisali da se „svi slučajevi tretiraju profesionalno, posvećeno i da se preduzimaju konkretne radnje na osnovu važećih zakona u Republici Kosovo”.
Međutim, na dodatno pitanje koje su to konkretne radnje koje preduzimaju nismo dobili odgovor.
„Mogućnost komunikacije na maternjem jeziku je u interesu celog sistema“
Stojanović Kostić kaže da kada joj se žene jave da one istovremeno ukazuju na apsolutno nepoverenje u sistem.
„One od mene traže da im pomognem u vezi sa nasiljem koje trpe, ali najčešći problem jeste pokretanje procesa zbog nepoverenja u pre svega policiju“, priča Stojanović Kostić.
Simić navodi da poverenje u sistem u velikoj meri zavisi od toga da li žrtva oseća razumevanje i sigurnost.
„Mogućnost komunikacije na maternjem jeziku ima ključnu ulogu, jer je jezik osnovni preduslov za pristup pravdi. U tom kontekstu, ponovno uključivanje srpskih i drugih manjinskih zajednica zaposlenih u policijskom i sudskom sistemu značajno bi doprinelo jačanju poverenja građana, boljoj komunikaciji sa žrtvama i lakšem pristupu institucijama. Takav pristup bi bio u interesu celog sistema zaštite”, objašnjava Simić.
Ona dalje ukazuje da bi se smanjilo nasilje nad ženama potrebno je kontinuirano jačanje poverenja u institucije, unapređenje koordinacije između sistema zaštite, obezbeđivanje dostupnih servisa podrške i stvaranje uslova u kojima će sve žene moći da ostvare svoja prava bez straha i prepreka.
„Nasilje nad ženama je kršenje osnovnih ljudskih prava i odgovornost celog društva. Samo kroz inkluzivan, funkcionalan i dostupan sistem, u kom je blagostanje žrtve u fokusu, moguće je obezbediti efektivnu i trajnu zaštitu”, naglašava je Simić.
Kome se mogu obratiti žrtve nasilja?
Servisi podrške koje pružaju ženske nevladine organizacije predstavljaju važnu kariku u koordinisanom odgovoru na nasilje nad ženama, navodi Simić.
„One često imaju ulogu prve tačke poverenja za žrtve, pomažu im da razumeju proceduru, povezuju ih sa institucijama i pružaju kontinuiranu podršku tokom celog procesa. Nedostatak ovih servisa, posebno u određenim sredinama, predstavlja prazninu u sistemu koja može uticati na odluku žena da li će nasilje prijaviti i da li će istrajati u postupku”, zaključuje Simić.
Iz Prihvatilišta za žene žrtve nasilja u Novom Brdu naveli su da prema trenutnoj evidenciji i saznanjima oko 80 odsto žrtava se vrati počiniocu.
„Različiti su razlozi. Međutim, najviše odgovornosti trebalo bi da snosi društvo koje i dalje nije potpuno spremno da podrži žrtvu nasilja nakon prijave i odlaska od počinioca. Odgovornost svakako leži i u donosiocima odluka, sistemu i svim navedenim kategorijama“, zaključili su odgovoru za Alternativnu.
Broj telefona SOS linije Skloništa za žene i decu žrtve nasilja u Novom Brdu – Ženski Inkluzivni Centar je: 0800 21 000 (mejl: info@zicentar.org).
Kontakt linije Kosovske policije: Za hitne slučajeve 092 (sa fiksnog telefona), 192 (sa mreže Valja), 922 (sa mreže Ipko); 0800 19 999 – besplatna linija; 038/504 504 4800 – besplatna linija; 038/504 504 4801 – besplatna linija.
Putem elektronske adrese: info@kosovopolice.com
Putem internet adrese: www.kosovopolice.com i digitalne aplikacije „Prijavi policiji“.
