Za Kontakt Plus piše: Aleksandar Dunđerin
Nica, danas jedan od bogatijih gradova i turističkih središta Francuske, smešten na Azurnoj obali, vekovima je pripadala Grofu Savojskom, a kasnije Kraljevini Sardiniji (Pijemont). Upravo je Pijemont predvodio borbu za ujedinjenje Italije sredinom 19. veka. U želji da nakon ujedinjenja Italija pridobije saveznike i stekne međunarodno priznanje, grof Kamilo Benso di Kavor sklapa 1858. godine sa Napoleonom III tajni sporazum u Plomberiju. Francuska će pomoći Italijanima u ratu protiv Austrije, koja je kontrolisala sever Italije, a zauzvrat će Sardinija ustupiti Francuzima Nicu i Savoj. Ugovorom u Torinu (1860) Sardinija je predala Nicu Francuskoj.
Međutim, stanovnici Nice nisu sebe doživljavali kao Francuze (govorili su dijalketima, nicanski, ligurski, bliski italijanskom jeziku), a većina stanovnika Apenina, poput Đuzepea Garibaldija, heroja italijanskog ujedinjenja, smatrali su da je ovaj grad i regija neotuđivi deo Italije. Osim toga, Nica je bila bogat mediteranski grad trgovaca i mornara, okrenut Italiji, administracija, prosveta, kultura imale su potpuno italijanski karakter. Pripajanje Nice Francuskoj bilo bi tumačeno kao najveća izdaja italijanskih političara.
Zbog svega toga Pariz i Torino (Rim će tek kasnije postati prestonica nove ujedinjene Italije), opet tajno, dogovaraju da se 1860. godine u Nici održi referendum. Na zaprepašćenje svojih sunarodnika, građani Nice na referendumu odlučuju da žele da žive u Francuskoj. Posmatraju ih kao izdajnike koje je „zasplepila i ošamutila svetlost Pariza“. Ne znaju, međutim, da je glasanje, kako tumače mnogi istoričari, bilo krajnje kontroverzno. Građani Nice nalaze se pod dvostrukim političkim pritiskom (slute da ih je Italija napustila, a jasno im je da ih Francuska ne želi), protivnici pripajanja Francuskoj doživljavaju razne oblike represije (pa istinska kampanja protiv pripajanja nije ni postojala), pored birališta prisutne su francuske oružane formacije; najveći broj Italijana bojkotuje referendum.
Nakon referenduma, Francuska odmah u svojoj sistem integriše vojsku, upravu, škole, nameće francuski jezik kao službeni, doseljava Francuze iz ostalih delova zemlje. Među prvim promenama, zanimljivo, jeste preimenovanje ulica i institucija.
Već prve godine u novoj državi blizu 30 procenata stanovništva Nice koji su se osećali Italijanima, napuštaju grad i sele se u Italiju, uglavnom u Đenovu. Kao bogati pojedinci, uz to i „izdajnici“, nisu baš omiljeni kao pridošlice, pogotovo što u tom trenutku ljudi još uvek ne znaju potpunu istinu o dešavanjima na Azurnoj obali.
Ipak, i pored svih događanja, i očite francuske vojno-političke represije, većina Italijana i posle 1860. godine ostaje u Nici, očekujući da će – iako su većina, a sada postaju manjina – biti zakonski zaštićeni, institucionalno priznati, barem sa pravom na jezik i obrazovanje.
Budući da se to ne dešava, i da su sve više izloženi pritisku asimilacije, gubitku jezika i institucija, administrativnoj marginalizaciji, bezbednosnoj nesigurnosti, da su politički nemoćni, formalno građani Francuske, a u praksi građani drugog reda, Italijani 1871. godine dižu trodnevni ustanak protiv francuske vlasti, koji će francuska vojska brutalno ugušiti. Posle toga, psihološki i društveni položaj Italijana u Nici postaje nepodnošljiv, institucionalno su potpuno izolovani, žive u neizvesnosti, uz osećaj potpune napuštenosti i u strahu od „tihe“ demografske erozije. Neuspelom kratkotrajnom pobunom, za koju mnogi smatraju da je bila delimično i izrežirana „odozgo“, svaki organizovani otpor Italijana, makar i mirnim putem, slomljen je i onemogućen u budućnosti.
Sardinijska (italijanska) politička elita svesno je žrtvovala Nicu zarad višeg cilja – ujedinjenja Italije. Lokalna zajednica (građani Nice) bila je objekat, a ne subjekat politike. Pošto u drugoj polovini 19. veka nije postojala međunarodna zaštita, institucionalna briga, Italija je imala malo mehanizama da zaštiti svoje građane na Azurnoj obali, pa je brzo prećutala njihovu sudbinu zarad državnih prioriteta. Bez dugoročne strategije, egzodus i asimilacija bili su neminovni.
Ako već nije mogla da osporava referendum (jer je i sama tajno dogovorila njegov ishod i pre održavanja) i da pitanje Nice drži otvorenim u diplomatiji, Italija je barem mogla građane Nice da tretira kao svoju nacionalnu zajednicu i da se bori za poboljšanje njihovog položaja, očuvanja identiteta i jezika, kulturnih specifičnosti, kroz pomaganje obrazovnih i kulturnih ustanova, da organizuje pravnu i konzularnu zaštitu. Nije to uradila jer je prioritet bilo međunarodno priznanje Italije, a nije ni želela sukob sa Francuskom. Francuska je tako dobila slobodu da čini ono što odgovara njenim nacionalnim i državnim interesima.
Italija se čak nije ni borila da Italijani ostanu u Nici, blago je reagovala čak i na represiju 1871. godine, a kamoli da pregovara o autonomiji ili bilo kakvom obliku posebnog statusa. Umesto toga, prihvatila je iseljavanje kao rešenje. Zvanično, Italija je hrabrila svoje građane u Nici da očuvaju svoj identitet, ali je, tolerišući francusku represiju bez ozbiljne reakcije (uglavnom su to bila saopštenja i deklaracije) i davajući iseljenicima stanove i poslove, u praksi podsticala iseljavanje. Italija nikada nije zvanično rekla: „Idite“, ali nije stvarala uslove da ljudi ostanu, nije reagovala kada je odlazak postao sistematski, i tretirala je iseljavanje kao manje zlo u odnosu na konflikt. Bilo je potrebno očuvati mir sa Francuzima po svaku cenu.
Italija je svojim građanima ostavila slobodu da sami odluče da li žele da ostanu ili da odu. Pošto je bezbednost bila krhka, perspektiva slaba ili nikakava, institucije ograničene, pošto su svi uslovi bili loši, „lična odluka“ postala je kolektivni ishod. Time je demografski poraz postao trajan. Najpre se identitet privatizovao (italijanski u kući, ćutanje u javnosti), a zatim je i potpuno nestao.
Od Italije u Nici ostale su arhitektura i lokalna kuhinja.
Ne i narod.
Narod je žrtvovan zarad „višeg cilja“. Politička elita računala je da je država važnija od ljudi. Italija jeste dobila državu, ali je i izgubila deo naroda. Vrlo brzo zatvorila je pitanje Nice i nikada se više nije vratila tom problemu.
I da, proces iseljavanja, odnosno rešavanja statusa Nice, trajao je između 25 i 30 godina.
Posle toga povratka više nije bilo.
Jednog dana – a taj dan uvek, i za svaki narod, dolazi prekasno – sve je postalo jasno: Država koja pristane da joj narod postane pregovaračka stavka, svesna je da će taj narod na kraju nestati – i iz pregovora i sa terena.
NAPOMENA: Tekst je inspirisan stvarnim događajima u vezi sa statusom Nice u periodu 1860-1890. godine, i napisan je na osnovu istorijskih činjenica. Konkretna slika situacije u Nici u naznačenom periodu, kako je opisana u ovom tekstu, ipak je proizvod slobodne interpretacije autora. U tom smislu tekst predstavlja književni, esejistički prilog koji ostavlja slobodu čitaocu da sam povlači paralele, uočava sličnosti i razlike; da se uteši, ili opomene.
