Mirno je dok crkva gori

Jedna lažna vest objavljena na javnom servisu RTK zauvek je promenila život i nasleđe KiM. Devetnaest ubijenih, uništeno 39 crkava i manastira, 4.000 proteranih Srba, Roma, Aškalija…

Subota, 18.03.2023. u 10:34
Živojin Rakočević
Mirno je dok crkva gori
Jedna lažna vest objavljena na javnom servisu RTK zauvek je promenila život i nasleđe KiM. Devetnaest ubijenih, uništeno 39 crkava i manastira, 4.000 proteranih Srba, Roma, Aškalija…

„Srbi su grupu albanske dece naterali u nabujali Ibar i zbog toga se troje njih udavilo.” Ova lažna vest osnova je kampanje kojom je započeo pogrom 17. marta 2004. na Kosovu i Metohiji. Eksplozija nasilja, u kojoj je masa od oko 50.000 ljudi, gotovo savršeno, precizno i ciljano, zbrisala jednu posebnost i život nije mogla da se zaustavi. Uzaludno i naknadno Unmik policija sprovodi istragu, a njen portparol Neradž Sing izjavljuje da su deca koja su preživela bila „pod jakim pritiskom albanskih novinara i političara da optuže Srbe iz susednog sela”.

Međutim, prekasno je za 19 ubijenih, 39 crkava i manastira, hiljade kuća i objekata, hiljade grobova… Trideset hiljada vojnika Kfora, policije, tajnih i javnih službi nije uspelo da zaštiti četiri hiljade proteranih Srba, Roma i Aškalija, spaljene su biblioteke – manastirske, privatne, školske, raznesene su i uništene zbirke ikona u Prištini, Uroševcu, Đakovici, Podujevu, nestali su ikonostasi, freske, Uroš Predić u Štimlju, izgubljene su gradske sredine, Potkaljaja u Prizrenu, sela i krhke povratničke zajednice. U osnovi – jedna jedina vest objavljena na javnom servisu RTK zauvek je promenila život i nasleđe Kosova i Metohije. Šta su radili mediji na srpskom i albanskom jeziku tog dana, kako su preživeli i kako izgleda njihov pogled na pogrom, gotovo dve decenije kasnije?

„Ovde je haos”, javila je Valentina Čukić, urednica Kontakt plus radija iz Kosovske Mitrovice. Ova hrabra i jedinstvena žena teško je ranjena u Prištini 1999. Preživela je samim čudom, ali je ostala u profesiji – sabrana i nasmejana. Njen glas o pogromu tog dana je ličio na vapaj i bio uvod u katastrofu. Njena koleginica Ivana Vanovac iz Kosovske Mitrovice tog dana je dobila prvi radni zadatak. „Upala sam pravo u vatru, i bilo mi je odmah jasno da nema pravde na ovom svetu. Shvatili smo da je ceo svet ćutao. Od tada ne očekujem da taj svet ikad više progovori o srpskoj patnji. Čuli smo i dobro zapamtili tu tišinu. Unepovrat je otišao deo srpske kosovske nade”, kaže Ivana za „Politiku”, uz ocenu da su TV snimatelji savršeno odradili posao tih dana.

Pola sata nakon dramatičnih glasova iz Kosovske Mitrovice stihija je pogodila Čaglavicu. Telefonske veze su gotovo u prekidu, novinari javljaju o masi koja ide prema Gračanici. Snimatelj Goran Avramović, visok i duge raspuštene kose, skače na jednoj nozi, pogođen nekom od prvih kamenica koje su nas zasule. Novinar Budimir Ničić pokušava da razume šta se dešava i gleda kako se plamen približava njegovoj i kući njegovih roditelja. Danas shvata da su i mediji stradali: „Desetak srpskih medija se od tada ugasilo, a ostali stagniraju i nije se desio nikakav razvoj, evo 20 godina. RTK, javni servis i pokretač haosa, dobio je milion evra za podizanje svojih kapaciteta.”

Svako je tog dana pokušavao da pošalje neki glas, neku poruku ili svedočanstvo. Švedski i norveški vojnici razbijenih glava i polomljenih ruku gotovo da nisu bili zanimljivi za snimanje jer je masa nadirala i približavala se svakom pojedinačno i, činilo se, ciljano.

Subota, 18.03.2023. u 10:34
Živojin Rakočević
Mirno je dok crkva gori
Jedna lažna vest objavljena na javnom servisu RTK zauvek je promenila život i nasleđe KiM. Devetnaest ubijenih, uništeno 39 crkava i manastira, 4.000 proteranih Srba, Roma, Aškalija…

„Srbi su grupu albanske dece naterali u nabujali Ibar i zbog toga se troje njih udavilo.” Ova lažna vest osnova je kampanje kojom je započeo pogrom 17. marta 2004. na Kosovu i Metohiji. Eksplozija nasilja, u kojoj je masa od oko 50.000 ljudi, gotovo savršeno, precizno i ciljano, zbrisala jednu posebnost i život nije mogla da se zaustavi. Uzaludno i naknadno Unmik policija sprovodi istragu, a njen portparol Neradž Sing izjavljuje da su deca koja su preživela bila „pod jakim pritiskom albanskih novinara i političara da optuže Srbe iz susednog sela”.

Međutim, prekasno je za 19 ubijenih, 39 crkava i manastira, hiljade kuća i objekata, hiljade grobova… Trideset hiljada vojnika Kfora, policije, tajnih i javnih službi nije uspelo da zaštiti četiri hiljade proteranih Srba, Roma i Aškalija, spaljene su biblioteke – manastirske, privatne, školske, raznesene su i uništene zbirke ikona u Prištini, Uroševcu, Đakovici, Podujevu, nestali su ikonostasi, freske, Uroš Predić u Štimlju, izgubljene su gradske sredine, Potkaljaja u Prizrenu, sela i krhke povratničke zajednice. U osnovi – jedna jedina vest objavljena na javnom servisu RTK zauvek je promenila život i nasleđe Kosova i Metohije. Šta su radili mediji na srpskom i albanskom jeziku tog dana, kako su preživeli i kako izgleda njihov pogled na pogrom, gotovo dve decenije kasnije?

Bezbednosna situacija u Republici Srbiji stabilna

„Ovde je haos”, javila je Valentina Čukić, urednica Kontakt plus radija iz Kosovske Mitrovice. Ova hrabra i jedinstvena žena teško je ranjena u Prištini 1999. Preživela je samim čudom, ali je ostala u profesiji – sabrana i nasmejana. Njen glas o pogromu tog dana je ličio na vapaj i bio uvod u katastrofu. Njena koleginica Ivana Vanovac iz Kosovske Mitrovice tog dana je dobila prvi radni zadatak. „Upala sam pravo u vatru, i bilo mi je odmah jasno da nema pravde na ovom svetu. Shvatili smo da je ceo svet ćutao. Od tada ne očekujem da taj svet ikad više progovori o srpskoj patnji. Čuli smo i dobro zapamtili tu tišinu. Unepovrat je otišao deo srpske kosovske nade”, kaže Ivana za „Politiku”, uz ocenu da su TV snimatelji savršeno odradili posao tih dana.

Pola sata nakon dramatičnih glasova iz Kosovske Mitrovice stihija je pogodila Čaglavicu. Telefonske veze su gotovo u prekidu, novinari javljaju o masi koja ide prema Gračanici. Snimatelj Goran Avramović, visok i duge raspuštene kose, skače na jednoj nozi, pogođen nekom od prvih kamenica koje su nas zasule. Novinar Budimir Ničić pokušava da razume šta se dešava i gleda kako se plamen približava njegovoj i kući njegovih roditelja. Danas shvata da su i mediji stradali: „Desetak srpskih medija se od tada ugasilo, a ostali stagniraju i nije se desio nikakav razvoj, evo 20 godina. RTK, javni servis i pokretač haosa, dobio je milion evra za podizanje svojih kapaciteta.”

Svako je tog dana pokušavao da pošalje neki glas, neku poruku ili svedočanstvo. Švedski i norveški vojnici razbijenih glava i polomljenih ruku gotovo da nisu bili zanimljivi za snimanje jer je masa nadirala i približavala se svakom pojedinačno i, činilo se, ciljano.

Pokret socijalista: Srbija da kao i SAD uskrati podršku MKS i donese…

„Jedan Srbin je ranjen snajperskim hicem u nogu, bačene su tri bombe, gori čitava ulica u Čaglavici”, javlja potpisnik ovih redova nekoj urednici u važnoj nacionalnoj agenciji. „Ko je izvor za ovu vest, imate li potvrdu policije?”, pitao je glas s druge strane. Usledio je odgovor: „Ja to gledam svojim očima!” Sve se pretvorilo u prikupljanje slika i samo onaj ko je imao vezu s drugim srpskim getima na Kosovu i Metohiji mogao je da shvati šta se dešava. Novinar RTV Most Zoran Babović javljao je iz Kosova Polja kako vatra guta jednu po jednu srpsku kuću u ovom naselju i da se te vatre primiču zgradi Mašinskog parka, u kojoj su tada živeli Srbi. Crne vesti su počele da se šire i Srbi su krenuli da beže prema unutrašnjosti svojih mesta, prema manastiru, neznano kud.

„Imaš li, Baboviću, išta pozitivno? Možeš li da saznaš gde je ta vatra stala i gde su Srbi koji nisu popaljeni u Kosovu Polju?” Nedugo potom stigla je vest da se nekakva linija odbrane formirala između sela Bresje i Ugljare u opštini Kosovo Polje. Ta vest novinara Zorana Babovića bila je prvi znak da neće sve sagoreti, iako smo naknadno izbrojali i snimili da su se u pepeo pretvorile 142 kuće, pošta, škola „Sveti Sava”, Dom zdravlja, Ruska bolnica…

Zahvaljujući mreži zemaljskih linkova i repetitora po brdima, kojima su, prema ideji Udruženja novinara Srbije i uz realizaciju OEBS-a, povezane radio-stanice na Kosovu i Metohiji, nastala je Kosma mreža. Ona je bitno doprinela da se shvati širina haosa koji je zahvatio pokrajinu.

„Radio Goraždevac i ja bili smo deo tek osnovane Kosme i kasnije smo shvatili veliku ulogu i uticaj na stanovnike najvećeg srpskog sela u Metohiji. Loše vesti stizale su sa svih strana, pa su u strahu od najezde Albanaca iz Peći mnogi stanovnici spakovali kofere, spremni da odu u bazu Kfora”, kaže za „Politiku” urednik Radio Goraždevca Darko Dimitrijević. „Moje kolege i ja javljali smo iz minuta u minut kakvo je stanje na punktovima i vest da su rumunski vojnici Kfora zaustavili masu koja se uputila ka Goraždevcu”, dodaje.

Agresivna gomila je okrenula svoj bes prema povratničkom selu Belo Polje, dok je Kosovska policija samo gledala šta se radi i, prema svedočenju povratnika, njeni pripadnici su se smejali. „Tokom evakuacije Srba iz crkvenog konaka jedna Amerikanka, pripadnica Unmik policije, upucala je čoveka iz mase i sprečila da njegov zamah nožem bude fatalan za Srbina povratnika”, svedoči Dimitrijević i dodaje da je njegove sugrađane smirila vest da Španci dobro čuvaju povratničko selo Osojane, kao i da mu je tog dana postalo jasno da je pogrom „obesmislio proces povratka, koji je posle toga zauvek zaustavljen”.

U rulju u Gnjilanu na današnji dan upala je ekipa redakcije Radio Klokota. O atmosferi linča, koloni, oklopnim vozilima, govorili su u izuzetnom dugometražnom dokumentarcu „Kosma” Sonje Blagojević. Direktor Radija Nikola Stolić odselio se u Ameriku. Uoči ovog pogroma nije proveravao poruke.

Na drugoj strani, mediji na albanskom jeziku, na nekom mestima u koordinaciji sa Kosovskom policijskom službom, vodili su i usmeravali sukob.

U OEBS-ovoj analizi pogroma zabeleženo je kako izveštač televizije RTV Kosova javlja iz Đakovice da građani protestuju i kako je „situacija u gradu mirna dok srpska crkva gori”. Obična „prirodna” rečenica javnog servisa, kojom se faktički završila kampanja zla. Posle svega, RTK je jednokratno dobio oko 100.000 evra za edukaciju kadrova, a vremenom je ta suma dostigla milion evra. Niko nije smenjen, niko nije odgovarao i opšta slika se prenela na medije i medijsku zajednicu. Od crkve i kompleksa, zbirke ikona i biblioteke, nije ostalo ništa – samo ploča u zemlji na kojoj su se videle konture oltara.

S izbeglim Đakovičanima na te ostatke došao je kasnije i snimatelj Goran Avramović. Zasula ih je gomila kamenja. Ponovo je, gotovo prva, kamenica pogodila Avramovića dok je čučao i snimao zapaljene sveće. Iz zavezane kose iščupala mu je pramen i on je ostao u oltaru. Crkva Uspenja Presvete Bogorodice je obnovljena, u njenim temeljima su ostale reči, kosa, izveštaji i slike onih koji nastojali da svedoče o etničkoj stihiji i zlim vremenima.

Izvor :
Politika, autor Živojin Rakočević