Najviši prištinski zvaničnici započeli su radni dan obeležavanjem 25. godišnjice zločina u Dubravi, ubistva tadašnjih albanskih zatvorenika u jednom od najopremljenijih jugoslovenskih zatvora kod Istoka. Jednoglasno su sa ovog mesta slate poruke i optužbe o „zločinačkom srpskog režima“ „najstrašnijem masakru i zločinu“ iz 1999. godine.
Spomen obleležje u Dubravi danas je posetio kosovski premijer Aljbin Kurti, kosovska ministarka pravde Aljbuljena Hadžiju, potpredsednica kosovske skupštine, Saranda Bogujevci, član vladine komisije za nestala lica, Andin Hoti i drugi prištinski zvaničnici.
Ostali se mahom oglašavaju preko društvenih mreža.
Kurti: „Zatvorenici dokaz istine o Kosovu“
Kosovski premijer Aljbin Kurti tu je poručio – da su svi zatvorenici u Dubravi „bili i jesu dokaz istine o Kosovu“.
„U proleće maja, od 19. do 24. maja 1999. godine, ubijeno je ili masakrirano 116 zatvorenika, a jedan je nestao, od 980 koliko ih je bilo okupljenih u zatvoru Dubrava. Od njih je 771 preživeo ovaj masakr, dok je 185 ranjeno od strane srpskih snaga. Svaki od albanskih zatvorenika koji su tih dana maja 1999. godine bili u zatvoru Dubrava, svedok je istorije i svedok istine Kosova“, kazao je dalje Kurti.
Posebno se osvrnuo na, kako tvrdi, tada nestalog u ovom događaju političkog ideologa njihovog „nacionalnog pitanja“ – Ukšina Hotija.
„On je pisana i proživljena istina političke sudbine Albanaca pod Srbijom. Istina je o hiljadama nasilno nestalih iz Srbije, od kojih se 1,597 i dalje vodi kao nestalo“.
Obećava da će Kosovo sada dokazati da su „pravda i istina istorije“ – važni.
„Naša država, Republika Kosovo, naći će načina i sredstva da, kao i danas, kao i prošle godine, kao što smo radili tokom svih ovih 25 godina – dokaže da su pravda i istina tako važni u istoriji, žrtvi i otpora našeg naroda“, kazao je.
Osmani: „Dubrava otkrila brutalnost zločinačke moći“
U sličnom tonu oglasila se i kosovska predsednica Vjosa Osmani, koja je kazala da je „ovaj masakr je otkrio brutalnost zločinačke moći nad albanskim ratnim zarobljenicima i političkim zatvorenicima“.
„Pre 25 godina, od 19. do 24. maja 1999. godine, genocidna vlada Srbije je u zatvoru Dubrava ubila 120 albanskih ratnih zarobljenika i političkih zatvorenika i ranila 300 drugih. Ovaj masakr je, kao i u mnogim drugim masakrima širom Kosova, otkrio brutalnost zločinačke moći prema albanskim ratnim zarobljenicima i političkim zatvorenicima, koji su nepravedno držani u zatvoru“, poručila je Osmani, prenosi Koha.
Haradinaj: Cilj bio nestanak Albanaca
Lider Alijanse za budućnost Kosova, Ramuš Haradinaj, oglasio se na mreži Fejsbuk, navodeći da je zločin u Dubravi bio „krvavi i planski čin“.
„Srpska država je od 19. do 22. maja 1999. godine izvršila krvavi i planski čin, ubivši preko 130 albanskih zarobljenika i ranivši preko 200 drugih“, napisao je i Haradinaj.
Navodi da je zločin u Dubravi razotkrio „genocid srpske države“, te da je kao glavni cilj mao nestanak „albanskog etniteta“.
„Takođe, tih dana maja 1999. godine, srpske vojne snage su izvršile neviđeni teror nad albanskim stanovništvom u Vučitrnu, streljajući muškarce, žene, starce i decu, bez razlike. Tela 67 od 68 ljudi ubijenih“ u Vučitrnu pronađena su na masovnim grobljima u Srbiji između 2003-2012″, naveo je Haradinaj.
Ističe i to da su „ideatori i izvršioci“, ostali „slobodni i nekažnjeni“.
Hadžiju: Dubrava „otvorena rana u kolektivnom sećanju albanskog naroda“
Kosovska ministarka pravde, Aljbuljena Hadžija kazala je da je zločin u Dubravi „otvorena rana u kolektivnom sećanju albanskog naroda“.
„Masakr u Dubravi je otvorena rana u kolektivnom sećanju albanskog naroda. U zatvoru Dubrava brutalno je masakrirano na desetine političkih zatvorenika, pucajući u njihova bespomoćna tela, izložena unutar visokih zidova zatvora“, napisala je Hadžiju na mreži Fejsbuk.
Srpski izvori
Fond za humanitarno pravo je praktično predmet iz zaborava izvukao 2010, podnoseći krivičnu prijavu srpskom tužilaštvu za, ratne zločine protiv 34 odgovornih za ubistvo više od 90 i ranjavanje više od 150 albanskih zatvorenika, 22. i 23. maja 1999. godine.
Kako je Peščanik 2013, izneo detalje optužnice haškog tužilaštva, „srpske snage su 22. maja 1999. naložile zatvorenicima da se postroje u dvorište sa ličnim stvarima zbog organizovane evakuacije u niški zatvor, a zatim otvorile vatru na njih iz automatskog oružja.
Sledećeg dana su, stajalo je dalje u optužnici, „bombama i hicima ubijani zatvorenici koji su preživeli prvo streljanje i pokušali da se sakriju u šahtovima i podrumima zatvorskog kompleksa“.
Kako je novinar Miloš Vasić pisao za Vreme 2011, zatvor u Dubravi kod Istoka, ili „Kazneno-popravni dom kod Istoka“, proradio je 1986, posle deset godina gradnje, i bio je jedan od najmodernijih zatvora u Evropi, prema proceni Državne bezbednosti iz izveštaja o događaju.
Kapacitet mu je bio 3.000 zatvorenika, a u trenutku prvog bombardovanja aviona NATO-a, u zatvoru je bilo – prema izveštaju DB-a – 1,004 zatvorenika, 95 odsto albanske nacionalnosti.
Vasić je tada skrenuo pažnju i na najmanje dve verzije zvaničnih izveštaja, u koje je „Vreme“ imalo uvid, ali i da je srpsko tužilaštvo u istrazi utvrdilo da je u Dubravu, tadašnji Istok, „premeštena grupa osuđenika za najteža krivična dela, njih najmanje trinaest (većina na po 20 godina)“.
Uz njih je išla i pošiljka oružja: „39 automatskih pušaka, 12 puškomitraljeza i veća količina ručnih bombi i streljačke municije, sve iz zaliha KPD Zabela, namenjena straži u Istoku, uredno zavedena i popisana“.
Vreme 2010: „Bilo kako bilo, toj trinaestorici podeljeno je pomenuto oružje i njime su bili uredno zaduženi, na reverse i potpise. Onda je počeo pokolj: po saznanjima Tužilaštva za ratne zločine, najmanje 93 zatvorenika iz KPZ Istok ubijeno je u periodu 19–21. maj 1999. hicima iz streljačkog naoružanja i ručnim bombama. Bila su, kažu u Tužilaštvu, dva pristupa: jedne su okupili u trpezariji da im podele cigarete; podelili su im cigarete i onda ih pobili; nije im bilo žao ni cigareta, ni municije. Druga grupa postrojena je na igralištu i pokošena rafalima. Sahranjeni su u bar jednoj masovnoj grobnici, a NATO je okrivljen za njihovu smrt. Osuđenici iz Zabele onda su uredno razdužili naoružanje, vraćeni su u Požarevac i dobili su po dvadeset dana dopusta; neki su se vratili, a neki nisu“.
