Etnička pristrasnost u medijima: Sipanje benzina na žar

Ako postoji etnička pristrasnost u izveštavanju medija, to je uvek kršenje etičkog kodeksa novinara. Posledice su izuzetno opasne, jer takvo izveštavanje može izazvati strah i mržnju prema „drugome“, stvara začarani krug stereotipa i averzije. Može, na nesreću – uverili smo se, stvoriti podlogu za sukob.

Preuveličaće i zapaliti postojeće nesuglasice i konfrontacije. Etnička pristrasnost u izveštavanju medija je sipanje benzina na žar. (O tome svedoči i izveštaj OEBS-a „Uloga medija u događajima marta 2004 na Kosovu“.

Reč je uvek i bez izuzetka o diskriminaciji, jer se u korenu tog problema nalazi percepcija o „njima“ nasuprot „nas“ i složena mešavina stereotipa, profesionalnog nemara, neprimerenih pojednostavljivanja, pristrasnosti i tendencija da se javnosti nametne uniformno mišljenje o ljudima ili grupi o kojima se piše.

Mediji koji objavljuju ovakve sadržaje ne da nisu primeri profesionalnog novinarstva zasnovanog na najboljim praksama i etičkim kodeksima, već su politički „borci“ sa političkim agendom. Pitanje je koliko su novinari sami sebi normalizovali, pa opravdavaju i smatraju to ispravnim i poželjnim stavom kada se dohvate tastature. A koliko je to pritisak – odozgo.

Mnogo je vode proteklo ispod mosta, pa i onog na Ibru, uloženo toliko novca i vremena u edukacije i medijsko opismenjavanje – a danas i ovde – etnička pripadnost je u mnogim slučajevima medijskog izveštavanja postala osnovni kriterujum vrednosti, a etnička pristrasnost dostiže maksimum.

O ovoj temi, sa novinarom Imerom Muškoljajem, predsednikom Saveta za štampu Kosova, razgovarali smo pre nedelju dana, na skupu koji je organizovao Radio Goraždevac, na severu, u Mitrovici. Na dan panela, Specijalna kosovska policija je upala i u prostorije tog radija i izvršila pretres auta redakcije kojim je trebalo da glavni i odgovorni urednik Darko Dimitrijević i još dvojica kolega krenu iz Goraždevca na panel koji organizuju.

Dok nam je Darko Dimitrijević govorio o načinu na koji se ponašala policija – bez poštovanja i pokušavajući da ih zastraši, o potpunom šoku meštana Goraždevca i Osojana, objašnjavao da neki od policajaca znaju da su novinari, da su ih viđali kako izveštavaju sa terena… Razumeli smo da je odlučio da ipak dođe u Mitrovicu na zakazani panel da pošalje i poruku da ni policijsko zastrašivanje i brutalnost ne može da poremeti rad novinara.

Tokom trajanja panela, a svi smo bili zatečeni situacijom – ili kako je kolega prokomentarisao – baš smo uboli dan za temu – primeri za naše teze razgovora dešavali su se – uživo.

Mediji na srpskom su prenosili izveštaje o upadu Specijalne kosovske policije u Goraždevac, Darku je neprestano zvonio telefon, kolege su zvale i da pitaju kako je i privatno i da izveste javnost. Jedan od učesnika panela uporno je pokušavao da pronađe vest na portalima na albanskom jeziku. Bar pretres novinarske ekipe Radio Goraždevca poziva na minimalnu novinarsku solidarnost. Međutim, nije bilo ni reči o tome u medijima koji izveštavaju na albanskom jeziku.

I to nije vest. Medijskoj magla i selektivno izveštavanje su dobro poznata mejnstrim matrica obaveštavanja o tragedijama i krizama na Kosovu.

U takvoj atmosferi, logično, očekivalo bi se da su Srbi česti sagovornici medija koji izveštavaju na albanskom jeziku, jer bi prirodna želja medija bila da tačno, objektivno i jasno informiše o svim aktualnim događajima, ali i generalnom životu i potrebama onih o kojima se više od dve decenije pregovara.

Albanci – bilo političari, predstavnici nevladinog sektora, opština – jesu (kada se odazovu pozivu) sagovornici medija na srpskom jeziku jer mediji imaju obavezu da informišu građanje o tome šta se oko njih dašava. Štaviše, stalno slušamo od stranih ambasada i organizacija UN, koliko žele da zajednice „žive zajedno”, po mogućstvu – u miru i slozi.

U praksi, mediji na albanskom jeziku (osim malih izuzetaka u niši novinarstva) izgradili su informacioni zid, poseban vid diskriminacije. Građani koji čitaju te vesti nisu informisani o tome kako žive Srbi na Kosovu (ili druge nevećinske zajednice), osim ako nije politika.

Tako je i o ovom događaju u Goraždevcu udarna vest u medijima na albanskom jeziku postala kada je ministar Dželjalj Svečlja okačio snimak skidanja zastave Srbije sa zgrade u kojoj se u Goraždevcu nalazio privremeni organ opštine Peć. Ostalo nije vest.

Na primer, upotreba simbola zajednice je dozvoljena prema Ahtisarijevom planu, kosovskom Ustavu, član 59, paragraf 7 i dalje u kosovskom zakonodavstvu. Pitanje je da li su, na primer, građani Prištine ikada pročitali o tome na portalima koje prate?

Novinari i mediji su proizvođači ideja i utiču na javno mnjenje i tu etnička pristrasnost u medijskom izveštavanju doseže maksimum. Ne samo da čitaoci medija na albanskom jeziku nikada nisu imali prilike da se upoznaju sa temama koje brinu srpsku zajednicu na Kosovu, čak ni sa kulturom i običajima, već mediji ovakvim izveštavanjem gde se – ako je srpski centar, lako naziva špijunskim – bez da se javnosti ponudi ikakav dokaz – gaje i „neguju“ stereotipe i diskriminaciju i produbljuju jaz koji očigledno postoji.

Srpska zajednica je u većini portala koji izveštavaju na albanskom jeziku predstavljana kao „strani agenti“ i „kolonizatori“, kao da njihove porodice tu ne žive vekovima, o čemu svedoči i činjenica da postoje srpske pravoslavne crkave i manastiri na čitavoj teritoriji.

Izveštavanje o temi uzurpirane imovine je još jedan od primera gde je izuzetno vidljiva etnička pristrasnost u medijskom izveštavanju, naročito u izveštavanju o imovini manastira Visoki Dečani.

Na primer, od lažne vesti objavljene na portalu Zeri krenuo je lažni lanac informacija. Portal je preneo nepotkrepljene optužbe poslanice Pokreta Samoopredeljenje Fatmire Muljhadža Koljčaku da manstir kupuje zemlju Srba u Goraždevcu, te zaključuje: “Verovatno da bi se osiguralo da područje ne bude naseljeno Albancima”. Novinari Zerija ne pitaju ništa, bez komentara prenose te reči, ne zovu za komentar manastir Visoki Dečani, niti objavljuju demanti.

Atmosfera u medijskom prostoru je toksična, a najveći sejači te aktivne ili pasivne agresije su političari koji na dnevnom nivou, ako ne omalovažavaju i targetiraju novinare, te reči upućuju drugim zajednicima ili jedni drugima. Novinari su svesni da političari na Balkanu grade, gaje i održavaju političke karijere na etničkoj pristrasnosti, ali ako im mediji u tome pomažu i nekritički im daju platforme i mikrofone – onda su saučesnici.

Ko će biti odgovoran za društvene i političke posledice takvog uticaja na javnost?

Potrebno je mnogo rada i strpljenja, onih koji su stvarno mediji i stvarno novinari da nekako utiču da se situacija menja na bolje, objasnio je Imer Muškoljaj na spomenutom panelu, podvlačeći da je optimista i da bi ovo trebalo da bude zajednički cilj i medija na srpskom i medija na albanskom jeziku.

Dan nakon pretresa automobila ekipe Radio Goraždevca, u prostorije te radio satnice prve su došle novinarke iz Radija Peć i prevodilac. Za njima i koleginice tek na početku karijere koje rade u Radio Goraždevcu. Nema prekida programa, nastavljamo sa radom, pomalo se našalio Darko Dimitrijević. Razgovaramo o osnovnim novinarskim formama i korišćenju novih tehnologija.

Kao i svaki put na radionicama, treninzima i konferencijama, najzanimljiviji deo su bile vežbe iz etike. Svi učesnici, iako mladi, su bez greške prepoznali sve stereotipe, diskriminacije, pristrasnost i probleme u tekstovima koje su čitali. A reč je o publikacijama koje su izazovne za tumačenje i mnogo iskusnijim kolegama.

Taman smo razgovor o dobrom novinarstvu završili sa prstohvatom nade i porukom – ako imate dilemu i niste sigurni, pomislite ljudski da li bi bilo u redu da neko o vama i vašim bliskima piše na takav način – dočekala nas je nova vest. Nekoliko kilometara dalje se dešavala još jedna specijalna operacija Specijalne policije Kosova.

Privedena su dvojica radnika Pošte Srbije i zaplenjen novac koji su nosili za isplatu penizija i socijala, jer je u dinarima. Staračko i najranjivije stanovništvo je ostalo u nemilosti. I ovoj informaciji je trebalo vremena da se „probije“ kao vest, do medija na albanskom jeziku. Nije spomenuto da se na Kosovu zakoni koji se tiču nevećinske zajednice ne smeju usvajati bez glasova te zajednice, niti je otvorena diskusija o toj temi.

Druga strana, koje gotovo nikada nema, a zlatno je pravilo novinarstva – pojavila se u onom obliku u kom su je strane ambasada, pre svega američki ambasador Džefri Hovenijer predstavile. I to je ukratko tragičan i tužan odgovor na pitanje kako se, ponekad, prevazilazi etnička pristrasnost u izveštavaju medija na Kosovu. Četvrt veka posle, kada se progovori na maternjem – engleskom.

Izvor :
Radio Goraždevac, AUTORKA JELENA L. PETKOVIĆ