„Srbija misli da je priznanje veoma dragocen proizvod koji ima u svojim rukama. I koji mogu skupo da prodaju. Pokušavamo da ih uverimo da to nije istina. Pošto želimo dobre susedske odnose, daćemo svoj maksimum da postignemo kompromis, ne samo o priznanju, već svim postojećim pitanjima, sa priznanjem koje je u centru svega“, kaže šef kosovskog pregovaračkog tima Besnik Bisljimi.
U ekskluzivnom intervjuu za KoSSev, Bisljimi je ostavio otvorenu mogućnost da se „postigne dogovor“ o srpskim izborima 3. aprila na Kosovu, ukoliko i kada Srbija preko prištinske kancelarije za vezu podnese zahtev.
A u susret isteku roka trajnom rešenju za tablice 21. aprila otkriva da su na stolu u Briselu trenutno tri opcije, od kojih kosovska strana podržava to da se zadrže postojeće bez nalepnica, dok srpska strana, pak, za sada inistira i dalje na stikerima.
Kako biste nazvali ovo što se dešava od kasne jeseni prošle godine, od kada nema trilaterale u Briselu? U tehničkom smislu, to je medijacija a ne dijalog i zašto odlazite u Brisel ako ne postoje direktni sastanci sa srpskom stranom?
Moram da istaknem da to nije istina. Kada smo razgovarali o idejama i načinima na koji bismo mogli da uskladimo potencijalni dokument o nestalim osobama, a koji bi na sledećem sastanku potpisali šefovi država, insistirao sam na tome da održimo trilateralni sastanak. Međutim, medijator je rekao da ne postoji interesovanje za to kod druge strane. U međuvremenu, zamolio sam gospodina Lajčaka da ovo navede i javno, ali je on smatrao da to ne bi doprinelo boljoj saradnji u budućnosti. Svesni smo da Petković s vremena na vreme mora javno da iznese takve izjave, a koje nisu u skladu sa istinom. Ali on je taj koji mora da živi sa tim – ne ja. Što se naše strane tiče – postojala je volja za tim, međutim, ako biste pročitali mandat gospodina Lajčaka, specijalnog izlasnika EU, on se jasno fokusira na dva područja.
Ključni zadatak gospodina Lajčaka je da posreduje u uspostavljanju pravno obavezujućeg sporazuma između strana, da radi sa obe strane, što je jedino moguće tokom trilateralnih sastanaka. Drugi mandat, koji je zapravo pridodat a ne glavni mandat, odnosi se na pružanje podrške stranama u primeni tehničkih sporazuma. Kada je u pitanju primena tehničkih sporazuma, nije neophodno održavanje trilateralnih sastanka, jer je EU ta koja to nadgleda i procenjuje.
Ako sam Vas dobro razumela, Petković je taj koji odbija da se sastane sa Vama u okviru trilateralnog sastanka?
Ne. Rekao sam da je gospodin Petković odbio da se sastane sa nama tokom poslednjeg sastanka. Zato što kada kažete da ’odbija’ to ukazuje na to kako on kontinuirano odbija, za šta se nadam da neće biti slučaj. Potvrdu ove informacije – da je gospodin Petković bio taj koji je odbio – takođe možete dobiti u Briselu.
Imam informaciju da kosovska strana, tačnije Vi lično odbijate da prisustvujete trilateralnim sastancima. Da li je to istina?
Ne, to nije tačno.
Da li će rešenje biti pronađeno do kraja roka ili ćemo dočekati 21. april bez rešenja?
Kada smo 30. septembra potpisali sporazum, odlučili smo da formiramo dve radne grupe, na čijem čelu je EU, sa jasnim mandatom. Ove radne grupe će morati da pronađu konačno, trajno, rešenje za tablice, a koje je u skladu sa EU standardima i praksama. Dve dve radne grupe su se do sada šest puta sastale u Briselu. Najpre su razgovorali o parametrima koje bi trebalo obuhvatiti, zatim su prešle na konkretne primere. Na četvrtom sastanku, EU je predstavila konkretne primere kako bi ove tablice mogle da izgledaju, u zavisnosti od toga koje rešenje strane prihvate. EU je iznela na sto šest opcija, četiri opcija i dve podopcije.
Predloga?
Više nalik alternativama. Ali ne nužno u smislu na način na koji mi razumemo termin „opcije“. U pitanju je pre mapiranje situacije. Na primer, jedna od navedenih opcija je da se nastavi sa režimom nalepnica. EU je za svaku od opcija dodelila oznaku koja im je dala validnost – da li one predstavljaju trajno rešenje, da li su prošle prvi filter, i da li su u skladu sa najboljim EU standardima i praksama. Nakon toga, zaključili su da nastavljanje sa režimom nalepnica, krši oba principa. To nije trajno rešenje i nije u skladu sa najboljim EU standardima i praksama.
Postoje tri glavne opcije. Jedna od njih je da se zemlje dogovore da su trenutni režimi koje obe zemlje imaju u skladu sa EU i biće izuzetno jeftino za obe zemlje jer neće dovesti do dodatnih troškova. Druga opcija bi bila da se modifikuju tablice iz obe zemlje, nacionalni simboli bi se zadržali, skraćenice bi se promenile. Obe zemlje bi promenile skraćenice, svaka zemlja bi odlučila kako želi da promeni svoju skraćenicu. Treća opcija bi bila da se zadrži skraćenica, ali da se modifikuju nacionalni simboli – bilo da se u potpunosti uklone ili da se modifikuju. Ovo su opcije koje su trenutno na stolu, strane bi trebalo koja im više odgovara. U slučaju neslaganja, radili bismo zajedno kako bi ih usmerili ka jednom zajedničkom rešenju.
Koje rešenje više odgovara kosovskoj, a koje srpskoj strani?
Kosovska strana je od samog početka istakla da za nas ne postoji problem. Problem postoji jer Srbija postavlja dodatne zahteve. Za nas bi najbolje rešenje bilo da nastavimo sa ovim što sada radimo.
Sa nalepnicama?
Ne, sa tablicama, bez nalepnica. U okviru sporazuma bi mogli da dodamo paragraf u kojem stoji da ovo ne znači da Srbija priznaje Kosovo ili da Kosovo priznaje Srbiju.
Vi biste pristali na to?
Ne. Ovo je jedna od opcija. Ovo se ne bi iskoristilo da priznamo jedni druge, jer bi priznanje trebalo da bude deo sveobuhvatnog sporazuma, za nas – njegov centralni deo. Srbija još uvek odbija da navede opciju jer je još uvek, na neki način, očarana ovim režimom nalepnica.
Beograd želi da nastavi sa upotrebom nalepnica?
Da, ali znajući da opstruišu dijalog, jer je projektni zadatak jasan – pronaći trajno rešenje, koje je u skladu sa najboljim EU standardima. Nalepnice nisu u skladu sa tim, zapravo, one nisu mogući izbor. One jesu jedan od izbora, ali ne i mogući. Od izuzetne je važnosti da ukoliko ne pronađemo rešenje do sledećeg sastanka koji je planiran za poslednju nedelju u martu, a naredni za treću nedelju u aprilu, do ova sledeća dva sastanka, EU će morati da identifikuje koja strana ometa i tu stranu okarakteriše kao stranu koja blokira celokupni dijalog. Jer, ako ne možete da napravite kompromis povodom tako male stvari, postaće sve teže pronaći konstruktivnost.
Šta će se dogoditi sa KM tablicama? Koliko ste voljni da dozvolite njihovo postojanje, jer su od izuzetne važnosti za građane na Severu?
Bile su od izuzetne važnosti jer vozila sa drugim tablicama nisu mogla slobodno da putuju u Srbiju, jer, u suprotnom ne gaji se ljubav prema tablicama. Zato to u tom smislu nije važno. Nije to stvar emocija, to je jednostavno proizvod, poput flaše vode. Ne stvarate odnos sa tim proizvodom. Projektni zadatak je veoma jasan – pronaći trajno rešenje koje je u skladu sa najboljim EU standardima i praksama. Mislim da je i gospodin Petković bio svestan toga uoči potpisivanja sporazuma 30. septembra da je jasno dato do znanja i jednoj i drugoj strani da nijedna zemlja u Evropi ne izdaje tablice sa oznakama gradova druge zemlje. Ako imate dogovor između Kosova i Srbije, prema ovim standardima, nemoguće bi bilo da na Kosovu izdajemo tablice sa oznakom za Kragujevac, isto kao što ne bi bilo moguće da se u Srbiji izdaju tablice sa oznakama gradova na teritoriji Kosova.
Ali Srbija ne priznaje Kosovo.
Zato oni potpisuju sporazum, pronalaze trajno rešenje. Ako imaju poteškoća sa ovim, moraće da pronađu izlaz. U slučaju da 21. aprila bude sklopljen sporazum, onda bi sledeći korak bio da vidimo kako možemo da odškrinemo prozor – što bi uključivalo pronalazak načina na koji bi vlasnici ovih vozila promenili tablice u kosovske bez ikakvih finansijskih troškova.
Hoće li se srpski izbori održati na Kosovu 3. aprila? Videli smo preokret, od prvobitnog stava – kako Vašeg, tako Kurtijevog i drugih kosovskih zvaničnika, da to ne dolazi u obzir osim u slučaju da se primene neka od pravila koja važe za suverene zemlje – glasanje poštom za dijasporu. Koliko sam informisana, g.Kurti kaže da se ovo pitanje mora raspraviti sa zemljama Kvinte i EU.
Srpski izbori, parlamentarni i predsednički, biće održani u Srbiji 3. aprila. Srbija je iznela nameru da održi izbore na Kosovu, kontaktirala je OEBS na Kosovu, što je bilo pogrešan potez jer OEBS ima kancelariju u Srbiji koja ima svog sagovornika – vladu Srbije, OEBS na Kosovu ima svoj pandan – vladu Kosova. Zatražili su od OEBS-a da pomogne u prikupljanju glasova 3. aprila.
Kao i prethodnih godina…
…Ne znam da li je tako bilo i prethodnih godina, ali ovog puta prikupljanje glasova nije izričito navedeno – šta to znači. Odgovor vlade je glasio da postoje prakse u evropskim zemljama u slučajevima kada jedna zemlja želi da organizuje izbore za svoje građane koji imaju dvojno državljanstvo – van njene teritorije i jasan način na koji se to organizuje. Nije na vladi Kosova da na bilo koji način ograničava prava građana koji imaju pravo da glasaju u Srbiji. Već je to stvar sporazuma. Tako se to obično organizuje.
Već postoji sporazum iz 2012. koji je tada po prvi put testiran i koji je sjajno funkcionisao i za međunarodnu i za kosovsku stranu.
Ako je postignut sporazum tada, onda je on tada odgovarao. Složićete se sa mnom da je potreban sporazum zato što ne potpisujete sporazum za narednih 20 godina, već do narednih izbora. U tom kontekstu, vlada Srbija trebalo bi da uputi službeni zahtev vladi Kosova, u kojem bi tražila pomoć u prikupljanju glasova na teritoriji Kosova. Zemlje Kvinte, zajedno sa g. Lajčakom, ponudile su svoju podršku. U tom kontekstu, g.Kurti je rekao da je u bliskom kontaktu sa zemljama Kvinte u pokušajima da ovo primeni, ali pod uslovom da ovaj sporazum garantuje teritorijalni integritet Kosova i suverenitet zemalja i da bi olakšavanje prikupljanja glasova bilo izvršeno kao rezultat dogovora između dve zemlje.
Znate da Beograd neće direktno da kontaktira kosovsku vladu.
To nije tačno.
Očekujete da hoće?
Beograd je pristao da koristi kancelariju za vezu kako bi poslao takav zahtev.
Kancelariju za vezu preko EU ili…?
Jedna kancelarija za vezu sa drugom kancelarijom za vezu.
Ovo je znači nešto novo?
Da.
Dakle, izbori će se održati?
Ne znam. U slučaju da postoji sporazum, održaće se. Što se nas tiče, ne postavlja se pitanje toga da mi želimo da se postaramo da nikada ne ograničimo glasanje građana koji imaju pravo glasa na tim izborima. Već da se oni uvek održavaju u okvirima kosovskog Ustava i sporazuma koji jasno ističu teritorijalni integritet i jasno navode da se izbori održavaju za građane van teritorije Srbije koji imaju pravo glasa.
Primenom modela prikupljanja glasova na terenu, prethodni izbori nisu prekršili kosovski Ustav ni na koji način. Ovo je dogovoreno sa EU, OEBS-om, Beogradom i Prištinom. U pitanju je model koji su međunarodni zvaničnici opisali kao model koji je dobro funkcionisao i koji nije ni na koji način prekršio kosovski Ustav.
Kada vlade donose odluke, nije pametno koristiti argument da postoji tradicija koja je dobro funkcionisala jer nije svaka praksa koja dobro funkcioniše takođe i legalna, a verovatno nije ni najbolja. Zato se i vlade menjaju. To je možda jedan od razloga za to što imamo drugu vladu jer ljudi nisu verovali da je to rešenje ispravno. Ne kažem da je samo zbog toga, Ili je to možda jedan od razloga.
Da li sve ovo što govorite znači da vi kao vlada, kroz način na koji budete rešili pitanje izbora, nastojite zapravo da “dodatno utvrdite suverenitet”?
Ne dodatno, već je naš posao da kontinuirano i u svakom trenutku delujemo u skladu sa Ustavom. U obavezi smo da to radimo.
Zašto ste pogrešno saopštili javnosti da je zamenik generalnog sekretara SE Bjorn Berg “pozdravio” inicijativu Kosova da se prijavi za članstvo u Savet Evrope? Morate priznati da to ima drugačija značenje u odnosu na Vašu naknadnu ispravku “informisali smo ga”.
Za mene, najvažnija stvar je to što je sastanak dobro prošao. Bio je to dug sastanak, koji je trajao duže od sat vremena i kada smo informisali zamenika generalnog sekretara o svim koracima koje preduzimamo u pogledu ekonomije, vladavine zakona, pandemije, diplomatije i drugih pitanja, koji će za nas otvoriti prozor za prijavu. Takođe smo naveli i razlog zašto je ovaj trenutak bitan za slanje prijave. U kontekstu rasprave, imate neku slobodnu interpretaciju o tome kako smatrate da je to prihvaćeno od druge strane. Takođe, razumem i položaj zamenika generalnog sekretara, da je to za njih osetljivo pitanje. Zato sam se složio da je ispravan termin da je on ’informisan’. Nazvao sam ga sutradan i razgovorali smo o detaljima kako je do toga došlo. U suštini, mislim da je bio u pitanju balon izuzetno nebitnih pitanja.
Zašto su kosovski zvaničnici pokrenuli sveobuhvatnu, glasnu kampanju koja se tiče druge polovine od 12 tačaka rezolucije o Ukrajini koju je usvojila kosovska skupština 3. marta, a ne tiču se Ukrajine već direktno zahteva Kosova za ostvarivanje suvereniteta? U vreme kada je sva pažnja sveta i EU usmerena na Ukrajinu, na patnju jednog naroda, na jedan rat; kada se uostalom i sa prvih 6 tačaka ove rezolucije Kosovo oglasilo porukom solidarnosti sa ukrajinskim narodom? Koliko je fer i pošteno da na tako tešku krizu insistirate na zahtevima Kosova koji nisu ispunjeni već više od dve decenije, naročito kada ti zahtevi nisu ispunjeni već 23 godine?
Mislim da Vaše pitanje nije baš opravdano, kad već spominjete šta je pravedno. Kosovo je postalo član mnogih institucija u poslednjih dvadeset godina. Bilo koja od instititucija čiji član nismo mogli da postanemo u poslednjih 20 godina predstavlja našu obavezu da otvarimo članstvo u narednim godinama. Nikada nismo prestali sa pokušajima da se približimo članstvu u NATO-u, Savetu Evrope. Borimo se za viznu liberalizaciju već šest godina. Tokom sastanka u decembru u Briselu, pre nego što je kriza u Ukrajini izbila, najavili smo da nameravamo da se prijavimo za status kandidata za članstvo u EU. U tom kontekstu, to su prioriteti vlade, koji su bili deo našeg programa čak i kada smo se prijavili za izbore održane 14. februara 2021. Prema tome, nije opravdano povezivati ove dve stvari.
Kosovska vlada je ta koja povezuje Ukrajinu i Kosovo.
Da. To je deo programa. Ako pogledate naš strateški plan, videćete da se oba pominju, uprkos činjenici da ovaj plan još ranije izrađen. Prvi deo te rezolucije odnosi se na našu solidarnost sa narodom Ukrajine. Želimo da ih podržimo, da se rat što pre završi. Da prihvatimo izbeglice, da im pomognemo, prihvatimo novinare. Mislim da biti u skladu sa najboljim EU vrednostima predstavlja prednost. I da treba da budemo ponosni zbog toga.
Drugi element tiče se toga što se ta kriza nije tamo zadržala. To znači da postoji veliki potencijal za destabilizaciju. Ovaj potencijal za destabilizaciju obično se nalazi u dva područja. Prvi se odnosi na zemlje koje se nalaze u blizini Ukrajine – Belorusija, a drugi na Zapadni Balkan.
Prema tome, nije to stav kosovske vlade, već je to stav svih, uključujući EU, o tome da je sledeći potencijalni izvor destabilizacije upravo Zapadni Balkan – navodeći tri izvora – Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Kosovo. Ovo deluje kao da su tri različita izvora, ali je zapravo u pitanju jedan, svi oni imaju veze sa destabilizacijom iz Srbije. U tom kontekstu, dodajemo i bezbednosni faktor, morate ograničiti svaki potencijal za manevar za sile u regionu koje bi želele da destabilišu i koje nisu uskladile svoju spoljnu politiku sa Zapadnom Evropom.
Srbija je jedina zemlja zapadno od Belorusije koja ima jasno suprotne vrednosti. Srbija je ta, ako govorimo direktno, koja je rekla da nije u njenom interesu da uvede sankcije Rusiji. To je jedina zemlja koja je stavila svoj interes ispred interesa Zapadne Evrope. To je nešto oko čega treba da se zabrinemo. Kosovo sada skupo plaća energiju, pšenicu, grejanje, samo zato što smo pridružili zapadnjačkim politikama. Nismo razmišljali o našem primarnom interesu, ekonomskom interesu. Nismo udvostručili broj letova za Moskvu. Srbija je udvostručila broj letova za Moskvu. Postoji jedna zemlja koja želi ekonomski da prosperira od krize. Ta zemlja nije Kosovo, nije Makedonija, ili Crna Gora, Bosna i Hercegovina. Zato je od ključnog značaja da osiguramo da taj potencijal za destabilizaciju ostane samo potencijal, eliminišući izvore destabilizacije. To bi moglo da bude pet zemalja koje nisu priznale (prim.prev. Kosovo), to veštački daje snagu Srbiji u okviru dijaloga. Odnos sa NATO-om mora da bude bliži. Zato što je potencijal za destabilizaciju u potpunosti različit ukoliko je Srbija svesna da se nosi sa jednim članom NATO-a.
Kosovo je jedina zemlja na Zapadnom Balkanu koja još uvek nije član Saveta Evrope i ovo je pravi trenutak da to postanemo. Savet Evrope – i samo ime kaže da je u pitanju Evropa. Tako da Savet Evrope nikada neće biti to ako i dalje postoje zemlje koje nisu članice. Biće kompletirano tek kada se Kosovo pridruži. U tom kontekstu bi trebalo da procenite aktivnosti moje Vlade.
Taj kontekst bi takođe mogao da pruži i pomalo drugačiju stranu stvari, na primer, to što Kosovo u velikoj meri zavisi od međunarodne pomoći i Evrope…
…Tako je bilo 2001. i 2002. – ne 2022. godine.
…U poređenju sa Srbijom. Srbija je definitivno najjača zemlja u regionu…
…Ali to nije argument da ona postane izvor destabilizacije.
Da, ali je Srbija je nezavisna da bira. Takođe, što se srpske strane tiče, Srbija je objasnila svoju poziciju u vezi sa Rusijom, najvažnije je da je glasala u Generalnoj skupštini za Rezoluciju, a takođe je dobro objašnjeno i u vezi sa sankcijama, uključujući i poslednju izjavu predsednika Vučića koji je spomenuo da „nisu uvedene sve sankcije“. Takođe postoji i neslaganje oko statusa. Ali da Vas pitam: Na osnovu čega je kosovska vlada došla do zaključka da je Srbija pretnja Kosovu? Da li zaista postoji istinska mogućnost napada na Kosovo kako zapravo u glas viču kosovski zvaničnici danima? Sa kojim to konkretnim a novim saznanjima i iz kojih izvora raspolažete kao vlast a sa čime javnost nije upoznata?
Razumem Vaš argument. Kao prvo, srećan sam što čujem da je Srbija ekonomski razvijenija, te da zato i donosi takve odluke. Zato što smo mi verovali da je jedini razlog za to što Srbija nije uvela sankcije Rusiji to što se nije osećala nezavisno, što se osećala zavisnom od Rusije. Da je to bilo upravo rezultat njene zavisnosti. Smatram da je to najbolje objasnio Ivica Dačić, predsednik skupštine Republike Srbije, koji je rekao da će se onda kada se Kosovo jednog dana prijavi za članstvo u NATO-u, Srbija tada okrenuti Rusiji. To je njegova vizija Srbije, jer on zasigurno zna da će se Kosovo jednog dana prijaviti za članstvo. Jasno je rekao – Kosovo će se jednog dana prijaviti za članstvo u NATO-u, kome ćemo se mi okrenuti? Evropi? Ne, već Rusiji.
Nisam sigurna da je g. Dačić tako rekao, ali jeste Vučić nedavno rekao da ako Kosovo jednog dana postane članica (bilo koje međunarodne organizacije, prim.red.), doći će do većeg broja povlačenja priznanja.
Što se tiče mene, poštujući nezavisnost Kosova, ovakva izjava gospodina Vučića je irelevantna. A dve relevantne izjave su – jedna gospodina Dačića i glorifikacija Miloševića koju je izneo gospodin Vulin. On glorifikuje Miloševiće i veruje da čitav svet čini nepravdu za njegova postignuća i intelekt. I to je pomalo zastrašujuće.
Što se nas tiče, sve dok Srbija govori da je ’Kosovo deo Srbije,’ ’Kosovo i Metohija’, imamo pravo da svakog štitimo tu. To je trajna pretnja destabilizacije. Jednom kada to definišete kao trajnu pretnju, onda, naravno, sa racionalne strane takva trajna pretnja u pogodnom trenutku postane stvarna. Ne postoji bolji trenutak za Srbiju da destabiliše region, kada je fokus celog sveta okrenut ka Rusiji. Svaki političar u EU, počevši od šefa Evropske komisije, parlamenta, gospodina Borelja, ponavlja kako je važno da se spreči destabilizacija Balkana. Zašto bi to ponavljali ako ne postoje znaci potencijali destabilizacije?!
Tako da su svi, čak i Brisel, zabrinuti o takvom potencijalu, i mi smo onda u obavezi da budemo zabrinuti. A nije dovoljno da budete zabrinuti, ako nešto i ne učinite tim povodom.
Kada ste u sobi sa ranjenikom koji krvari, dok vas boli glava ili ste plomili ruku, da li pomažete prvo drugom ili sebi?
Metafora koju ste upotrebili – da, svesni smo patnje u Ukrajini. Ali jedini način da im direktno pomognemo bilo bi da odemo i uzmemo oružje – ali to nije naš posao. Ali ono što radimo jeste da sprečimo dalju patnju u drugim područjima sa takvim potencijalnim aktivnostima. I to je ono što radimo u svojoj zemlji. Ljudi u Hrvatskoj rade u svojoj zemlji, ljudi u Bosni rade u svojoj zemlji. Svako radi za sebe.
A zadatak Srbije je da to, takođe, uradi za Srbiju, da pošalje signale da niko ne treba da se plaši. ’Mi vidimo naš potencijal za destabilizaciju. Nećemo pretiti da nećemo odustati od naših paralelnih struktura na Severu. Nećemo slati migove da lete duž granice sa Kosovom. Nećemo slati zvanične pozive rezervistima sredinom februara, na primer u Zaječaru.
Ali znate da je to sve demantovano…
…Mogu da Vam pokažem…
…ja Vam samo kažem ono što je zvanično demantovano dva puta…
Ali, ako to uradite, a onda demantujete, to je onda još gore. Ja imam izjave vlasti o datumu, vremenu kada treba da se jave, sve. Dakle, da kažemo – ne treba da se plašite, da ne treba da brinete, mislim da bi to bila poruka neodgovornih političara.
Kada spominjete strah, moram da Vam kažem da se sada pomalo plašim. Kada sam Vas pitala o tome koji su to konkretni znaci destabilizacije, kazali ste „Metohija“ je znak destabilizacije. Lično koristim taj termin, i to kao prirodnu reč, iako znam kakav je narativ u Prištini. Ili, na primer, šta ćemo za mog kolegu, Darka sa Radio Goraždevca iz Osojana u Metohiji ili Dukađiniju? Mi na dnevnom nivou koristimo ove stare reči, bez ikakve pomisli da to destabiliše Kosovo. To je pomalo zastrašujuće ako je to Vama jasan znak destabilizacije, ako Srbin na Kosovu upotrebi reč „Metohija“.
Prvo, nije fer, jer sam Vam ja spomenuo sve izvore destabilizacije. Međutim, Vi ne vidite šumu od drveta.
Ali je to meni kao Srpkinji sa Kosova važno.
Da, ali kosovski političari moraju da se fokusiraju na šumu. Dakle, u ovom kontekstu, znate koliko je važno da na Kosovu ne činimo namerno ono što stvara tenzije. Na primer, u Srbiji, sa ustavne strane je u redu ako uvredite Albanca tako što ćete da ga nazovete „Šiptar“ i ostalo. Oni kažu da je to je ’stara reč, uvek smo je koristili’, ali je to uvredljivo.
Slažem se (da je „Šiptar“ uvredljiv termin, prim red.), ali to se zabranjuje. Zvanično je zabranjeno da se koristi reč „Šiptar“.
Ne u Srbiji.
Da u Srbiji. Postoji odluka. Takođe znam da postoje ljudi koji koriste tu reč. Lično sam veoma protiv toga. Ali postoji zvanična sudska odluka kojom se zabranjuje korišćenje takve reči kao uvredljive. Takođe, znam i to da postoje političari, kao što je gospodin Vulin, koji koriste taj termin.
Ako mi budemo delili zajednički cilj integracije i takođe se fokusiramo na prikladan rečnik, to nas približava jedni drugima – a ne razdvaja. A kad govorimo o drevnosti, mi ovu teritoriju ne zovemo Dardanijom. Jer je u drevnim vremenima ona nazivana Dardanija. Postoji pravni termin koji kaže – Kosovo.
Zamislimo hipotetički scenario i da pretpostavimo da ste u potpunosti u pravu za sve argumente koje spominjete. Dakle, da su kosovske vlasti 100 posto u pravu za sve optužbe koje iznose protiv Srbije od početka rata u Ukrajini. Dakle, da je Srbija „ruski Trojanski konj,“ „ruska produžena ruka,“ „hegemonska sila,“ „da izaziva sukob Rusije na Zapadnom Balkanu, nakon što ona završi sa Ukrajinom,“ da će „Rusija doći na Zapadni Balkan,“ pitanje je – koliko je onda odgovorno za vas kao vladu, prema sopstvenim građanim i prema regionu, da udarate u ratne bubnjeve? Kada čujemo tako jaku retoriku ovih poslednjih nekoliko nedelja, praktično bez prestanka o tako ’ogromnom hegemonu’ na Zapadnom Balkanu. Ja sam Vam spomenula samo neke od citata o tome kako će Srbija da napadne Kosovo. Moje pitanje za Vas je: Zašto onda gurate prst u oko? Zar ne bi trebalo da budete mudriji kao vlada prema sopstvenim građanima i regionu i spustite tenzije, da izbegnete konflikt?
Pre svega, ovakva interpretacija je Vaše slobodno tumačenje činjenica koje sam Vam predočio. Nikada nisam Srbiju smatrao velikim hegemonom…
…Ja Vam sada citiram izjave kosovskih zvaničnika, predsednice, premijera, govornika u skupštini…
Ja mislim da mi svi zovemo Srbiju ’malom Rusijom’, Vučića ’malim Putinom’, ali nikada ’velikim hegemonom’, jer mu nikada nismo dali baš toliko težine u ovom kontekstu. Ali stvari u politici nikada nisu sa stopostotnom sigurnošću. Kada scenariji imaju potencijal da postanu stvarni, morate da vidite kako da se suprotstavite takvim scenarijima. Mislim da nikad nismo kazali građanima da će biti rata. Živimo na Zapadnom Balkanu i naš je posao da budemo odgovorni. Ali nikada nismo rekli našim građanima da se pripremamo za rat, nikada nismo mobilisali rezervne snage, nikada nismo povećali…
…A fond (dobrovoljni prim.red.) KBS-a?
Za fond KBS ministar samoodbrane pregovara sa ministrom finansija i sa mnom već 9 meseci.
Ali to imate upravo sada. Zašto, na primer, to niste odložili posle rata Ukrajini?
Sledeće nedelje ću morati da putujem u Brisel, ali nemojte to da povezujete sa Ukrajinom. Prvu stvar koju naučite kao student ekonomije je da ako se nešto desi nakon nečega drugog, nemojte to da krivite za nešto drugo, jer mogu da postoje drugi razlozi.
Ali tačka o KBS-u je uključena u rezoluciju u Ukrajini?
Ali, kada smo to stvorili, bilo nas je trojica i koji nismo znali da će da dođe do rezolucije o Ukrajini. To nismo znali. O tome razgovaram sa ministrom odbrane od juna prošle godine. Nije tačno da se ideja sada začela i da smo sada odlučili, tako da nemojte to da povezujte sa tim. Ali, tačno je da u našem programu vlade kažemo da postoju prelazni period da KBS postane vojska i da je naš posao da skrati taj period. A jedini način da skratimo taj period je da povećamo vojni budžet. Naš vojni budžet, a tu se slažem sa Vama da je Srbija mnogo više ekonomski razvijena, ali uprkos tome, vojni budžet Srbije je 2,9%. Zašto Srbija kupuje svo to oružje? Verovatno ne za Rumuniju, Bugarsku – zato što su deo EU. Dakle, bilo bi neodgovorno ako ne preduzmemo mere opreza, ali bez nepotrebnog povećanja tenzija prema građanima. Međutim, vlada mora da radi, donosi odluke, primenjuje ih i pobrine se da na kraju ne ispadnemo budale koje će ostati nepripremljene.
Zašto se kosovska vlast ne oseća bezbedno time što ih čuvaju NATO trupe koje su na Kosovu već 23 godine? Zašto ne veruje ocenama i NATO zvaničnika i drugih međunarodnih zvaničnika, uključujući i gospođu fon Kramon, nemačkog ambasadora, da je situacija stabilna i mirna, da ne treba da se prave takve paralele između Ukrajine i Kosova?
Mi ne pravimo te paralele. Mi jedino kažemo da postoji potencijal za destabilizaciju. Nećete naći nijednog zvaničnika KFOR-a koji će Vam reći da ne postoji potencijal za destabilizaciju. Javno, oni govore nešto drugo. Ali, da Vam kažem, general KFOR-a je nedavno išao u Beograd, verovatno ne zbog registarskih tablica.
Vi znate da su to redovni sastanci.
Ovaj nije bio redovan. Međutim, stvar je u sledećem, ono što KFOR kaže jeste da oni ne vide visok rizik od destabilizacije. Ali ne smatraju da ne postoji potencijal. Postoji ogromna razlika između ove dve opcije. Vi koristite obaveštajne podatke, mi koristimo neke druge, ali to ne znači da se ne osećamo nebezbedno sa KFOR-om. Osećamo se bezbedno, ali to ne znači da treba da budemo lenji.
Da li ste razmišljali kako se osećaju Srbi sa Kosova, kada danima ovako horski ponavljate najteže optužbe na račun Srbije kao novog agresora, Kada je izabrana predsednicu Kosova, kazala je da će biti predsednica svim građanima a od tada ne propusti nijednu priliku da kada spomene Srbiju, uz to zalepi i termine „genocid“, „hegemon“, „silovanje“, „destabilizacija“, „maligni uticaj Rusije i Srbije“, „propaganda“, itd. Slično govore i ostali zvaničnici. Ili kosovske zvaničnike ne interesuje to kako se osećaju Srbi sa Kosova?
Razumem Vašu liniju razmišljanja, ipak, mogu da Vas uverim da se i vlada i predsednica osećaju liderima svih građana na Kosovu. Ali građana Kosova, ne građana u Beogradu. Dakle, kada god gospođa predsednica, ili premijer, ili neko drugi da izjavu u vezi sa Srbijom, to je za one građane koje oni ne predstavljaju. Nikada nismo krivili srpsku zajednicu na Kosovu za teške zločine na Kosovu 1999. Nikada nismo krivili građane Kosova, već srpske snage. Dakle, ja znam da se Vi kao građanka srpske nacionalnosti ne osećate prijatno u ovakvoj situaciji, ali isto tako treba da razumete da se zbog teških zločina i genocida i sami Kosovari ne osećaju prijatno. Oni se osećaju žrtvama jer se teški zločini još uvek nisu rešili. Postoji teška frustracija.
Mislim da bi rešenost svih uključenih strana da se uključe u opšte rešavanje prošlosti, rešenje ovog problema učinilo mnogo lakšim. Zaista se na redovnim osnovama sastajem sa udruženjima nestalih. Morate da razumete moju poziciju kada se ja sastanem sa njima. Oni su takođe frustrirani sa mnom. Kažu mi da ne radim svoj posao. Zašto si išao na pregovore ako si vratio samo osam ili devet tela? Dakle, frustracija postoji. Ona se ne može prevazići tako što se negira, ako ne radite na tome, postaće još gore. Stoga smatram da postoji jasan put koji treba svi zajedno da upotrebimo kako bismo to prevazišli – a to je da se pozabavimo prošlošću. Ali zaista znam kako se Srbi na Kosovu osećaju o ovakvoj situaciji. A ako mi Vi kažete kako možemo to da olakšamo, voljan sam da to saslušam.
Treba da znate da Srbi sa Kosova ne samo da su u sendviču između Beograda i Prištine, već ste kao neko ko dolazi iz Samoopredeljenja svesni i pitanja identita. Albanski identitet je za Vas vrlo prepoznatljiv, bez obzira na to da li dolazite sa Kosova, iz Crne Gore, Makedonije ili Albanije. To je isto i za Srbe na Kosovu, njihov nacionalni identitet kao Srba je veoma jak. A posebno zato što su rođeni i odrasli u svojoj domovini.
Moja nacionalnost je albanska, ali ja ne simpatišem neke od lidera na Kosovu. Da, takođe postoji i nacionalni identitet na srpskoj strani, ali to ne znači da treba da glorifikuju Miloševića ili šta god iz toga. Dakle, kada mi kritikujemo politiku Miloševića, niko ne treba da se vređa o njegovom nacionalnom identitetu.
Ja ne govorim o tome.
Da, ali stvar je u sledećem. Mi se bavimo procesom, jednim segmentom a ne nacionalnim identitetom. Stvarno razumem da se Srbi na Kosovu osećaju kao da su u sendviču. I to je najgora stvar koja može da se desi. I zato kažemo da dijalog sa Srbijom nije ono što će rešiti problem Srba na Kosovu, jer su njihovi problemi u potpunosti drugačiji. Dva puta se mesečno sastajem sa srpskim NVO iz Mitrovice, Gračanice, Goraždevca, itd.
Raspravljamo zaista o stvarnim pitanjima – dokumentima, jeziku, zašto, na primer, neki veb sajtovi nisu prevedeni na srpski, uvozu knjiga, nastavnom planu i programu, manjinskim kvotama. Razgovaram o pravim, konkretnim pitanjima sa njima. Jedini problem je to što Srpska Lista podriva pokušaje da se slučajevi srpske manjine postave u institucijama. To je veliki neuspeh demokratije. Ako imate deset rezervisanih mesta mesta, ali ne uspevate u tome…
…Ali oni su Vaši koalicioni partneri.
Ne, nisu.
Ali su deo vlade?
Da, ali nisu koalicioni partneri. Oni su deo vlade jer Ustav tako zahteva. Ja bih hteo da imamo partnera koji sa mnom razgovara o problemima Srba sa Kosova kao naš koalicioni partner.
Sa Srpskom listom ne razgovarate o problemima?
Oni ne razgovaraju sa nama o problemima Srba sa Kosova. Oni razgovaraju o pitanjima koje Beograd postavlja.
O čemu razgovarate?
Goran Rakić se nikada nije sastao sa mnom. Nikad nije došao. Enver Krasnići redovno dolazi i kaže – imam ovaj problem, onaj problem. Fikrim Daka redovno dolazi, kaže imam problem sa ovim ministrom. Svi ostali to čine. Rakić ne želi to.
Da ostanemo kod Srba uopšteno, ne samo sa Srpskom listom. Netačno prenošenje reči g. Berga nije jedino preuveličavanje činjenica, čemu, kao neko ko dolazi iz medija svedočim već godinama, naročito u poslednje vreme – cifre koje slušamo mesecima od strane kosovskih zvaničnika. Zašto kosovska vlast ima potrebu da prenaduvava cifre? I da ionako veliku tragedije albanskog naroda iz devedesetih dodatno uveća? Zašto je potrebno da se kaže da je proterano milion, ili milion i po ljudi?. Zašto se kaže da je „Srbija ubila preko 12,000 civila“, kada priznati podaci govore drugacije? Zašto se sve vreme spominje genocid kada čak nije podneta ni tužba, a kamoli donešena presuda. Mogla bih sada da Vam izlistam celu seriju preterivanja, kao što rekoh već velike tragedije.
Pa, koncept „preterivanja“ je subjektivan…
Ali su (cifre) netačne.
Kada kažemo jedan milion, to svakako nije tačno. Tačno bi bilo kada bi rekli 9350635…Ako zaokružite, onda zaokružite, ili na više ili na niže.
Ali kada udvostručite na milion i po, na primer. U rezoluciji je, na primer, pisalo milion. U nedavnom intervjuu Kurtijevom spominje se milion i po.
Kada govorimo o intervjuima, namera je da odjednom kažete sve činjeniceme. Možete da kažete i nešto što nema smisla, na primer, da je GDP 1% ili 10%. Ali to ne koristite kao argument da biste iz toga razvili teoriju. Ali se to dešava na svim stranama. Na primer, Srbija govori o 155,000 proteranih sa Kosova.
Ali ja pitam Vas o ovim ciframa. One nisu spomenute samo jednom. Ove cifre se ponavljaju, na primer, cifra o 12,000 ubijenih civila koje je „ubila“ Srbija. A zapravo se radi o ukupnom broju svih žrtava (prim.red.13,421): civila koji su ubijani na obe strane; onih koje su ubijani od strane srpskih snaga, paramilitarnih; onih koje je ubila OVK; tu su vojni gubici, itd. Zašto se koriste netačne cifre kada je ovo već samo po sebi ogromna tragedija – Jedna osoba da se ubije, a kamoli preko 9,000 albanskih civila.
Ali, kada političari daju izjave, oni te izjave ne daju na sudu. Kada kažete 9,678, 1,852 uniformisanih članova, to nije ideja takve izjave. Imate ogroman problem, koji ne rešavate. Evo, vratimo se ponovo, Vi ste problematizovali to što se koristi reč genocid. Bilo da je bio genocid ili ne, to ne zavisi od toga da li ste podneli tužbu međunarodnom sudu ili ne, već sa onim što se desilo. Ne samo stanovnici Kosova, već su i internacionalni koristili tu reč.
To ne znači da su u pravu.
Da, ali to ne znači da treba da se negira. Oni takođe koriste kada je u pitanju Srebrenica.
U Srebrenici je potvrđen genocid (sudskom odlukom prim.red.)
Da, ali da li je gospodin Vučić potvrdio da je to bio genocid?!
Nije negirao (sudsku odluku prim.red.)
Ali se slaže da nije bio genocid. Ista je situacija sa Račkom. Ali svakako mislim da sva ova pitanja mogu na neki način da se amortizuju jednom kada budete imali istinsku volju strana da se pozabavimo prošlošću. Onda bismo imali crno na belo – ovo je broj ubijenih ljudi na obe strane, ovo su deca, ovo su stari, ovo su tek rođeni, ovo su vojnici. Ali za to morate da imate snagu da rešite prošlost. Kada god bismo u dokumentima u Briselu ubacili suočavanje sa prošlošću, to je bilo kao alergija za srpsku stranu. ’Ne, ne, mi ne želimo to’.
Govorite o pregovorima?
Kada god imamo neki dokument u koji treba da se ubaci „suočavanje sa prošlošću“ onda Srbija kaže – ne, morate ovo odmah da uklonite jer mi nećemo da se suočimo sa prošlošću. Ali ne možete da zaboravite prošlost, bez da se suočite sa njome. To nije moguće. To je priprema novog genocida ako negirate postojanje prvog. Imam razloga da verujem da postoje razlozi zašto se to ne bi ponovilo. Zato verujem da bi stvari bile mnogo lakše kada bi strane pokazale konstruktivan pristup i suoče se sa prošlošću. Dakle, bila je prošlost i ne možemo to da negiramo, i to nije bila slavna prošlost. Bila je toliko loša da je po prvi put u istoriji i ratnim zakonima NATO morao da interveniše. Da nije bio genocid – to ne bi morao da učini. I to se valjda razume.
Tako je g. Putin već nekoliko puta upravo to spomenuo – da je presedan na Kosovu već načinjen.
Zato kažem da se nešto loše desilo. Ako ne želimo da se oko toga složimo, onda je to problematično.
Da li je istina kada gospodin Odalović kaže da kosovska strana odbija sve vreme da otvori potencijalne masovne grobnice širom Kosova u kojima bi se pronašli nestali Srbi?
Od 1999. do marta 2022. Ima 2,700 potencijalnih mesta na Kosovu koja su istražena. Dakle, 2,700. Skoro jedna lokacija na svaka četiri kvadratna kilometra. U Srbiji – 15. Recite mi, koja je onda to zemlja koja odbija da ih otvori. A u ovih 15, iako Srbija zapravo kaže da ih je 22, a nije ih 22, jer na jednom mestu otvaraju različite lokacije. A sve te lokacije su oko masovne grobnice. Jer Srbija ima informacije. Srbija zna da je masovna grobnica ovde. A pet godina teraju šegu sa Crvenim krstom, dok otvaraju lokacije oko nje. Sve dok u jednom trenutku nekom nije bilo svega preko glave iz međunarodne zajednice, pa onda – ’evo satelitske slike, ovde je masovna grobnica’.
Ja Vas pitam o kosovskoj strani. Tu priču sam već čitala.
Ali sa 2,700 lokacija na jednoj i 15 na drugoj, koja strana može da kaže – vi ne otvarate?
Zašto onda ne otvarate tih, mislim, šest, koje Srbija trenutno traži?
Srbija je zatražila, na primer, jednu od njih smo pretraživali tri puta.
Gde?
Na zapadnom Kosovu. Ne mogu da Vam otkrijem tačnu lokaciju. Ali na ovoj lokaciji ono što Srbija radi svake godine je da pošalje po jedan dokument – prošlog puta smo zaboravili da podnesemo ovaj dokument, moraćete ponovo da tražite, ne ovaj dokument, moraćete da pretražite ponovo. Utisak je da se iza ovakvih postupaka ne vidi interes da se pronađu osobe, već da se načine fotografije Kosova kao mesta gde postoje masovne grobnice. Jer ove fotografije posle cirkulišu. Ali smo mi to uradili. Radili smo naporno mesecima na lokacijama na severnom Kosovu, ali još uvek ne možemo da predstavimo rezultate.
Mislite na muslimansko groblje u Severnoj Mitrovici?
Da, nemamo kapacitet da paralelno kopamo na mnogo mesta. Jednom kada to zatvorimo, otići ćemo na sledeću. Ne zato što nam to kaže Odalović. On nije naš partner, već zato što je kancelarija tužioca odlučila da su to lokacije na kojima moramo da kopamo i mi sprovodimo odluke naše kancelarije tužioca. Ali, jednu po jednu, jer nemamo kapacitet.
Strategija kosovske vlade je „obostrano priznanje“. Šta će se desiti ako na kraju Srbija bude u pravu dok govori „nećemo priznati Kosovo nikada“?
Prvo, kada srpski političari kažu – nećemo priznati Kosovo, svi u EU ovu izjavu smatraju za unutrašnju političku upotrebu u Srbiji.
Šta to znači?
To znači da oni misle da sa tim mogu da kupe glasove. A kažu nešto drugo na sastancima sa evropskim zvaničnicima. A mi kažemo sledeće – za nas, dobri, susedski odnosi svakako su važni, ali ne krucijalni. Možemo živeti bez priznanja od strane Srbije. Baš ove, konkretno 2021. godine Kosovo je imalo najvišu spoljnu stopu rasta u Evropi. To je jedina zemlja u Evropi koja je uspela da poveća svoj spoljni rezultat za više od 10%. Mi imamo najveći rad u transparentnosti na međunarodnom nivou. Dakle, Kosovo konsoliduje sebe ekonomski, konsoliduje svoju vladavinu zakona, kvalitet demokratije. Dobro je ako budemo dalje mogli to da podržimo sa dobrim susedskim odnosima. Ali je teško ostvarljivo ako Srbija misli da ne možemo da postojimo bez njenog priznanja.
Srbija misli da je priznanje veoma dragocen proizvod koji ima u svojim rukama. I koji mogu skupo da prodaju. Pokušavamo da ih uverimo da to nije istina. Pošto želimo dobre susedske odnose, daćemo svoj maksimum da postignemo kompromis sa Srbijom ne samo o priznanju već svim postojećim pitanjima, sa priznanjem koje je u centru svega. To nije samo naš cilj, to je ono što su SAD javno rekli u pismu gospodinu Vučiću. To je ono što evropski zvaničnici sve vreme naglašavaju jasno svim stranama, da je početna tačka dijaloga u Briselu rezolucija Generalne skupštine UN. A Generalna skupština je donela rezoluciju u julu 2010. godine, nakon što je dobila mišljenje Međunarodnog suda pravde, koja kaže da deklaracija o nezavisnosti Kosova nije protivpravna. Sada pozivamo Evropsku uniju da pregovara između strana, dakle, između dve strane koje su nezavisne.
Znate da postoji potpuno različito pravno tumačenje o tome da iako je Srbija prouzrokovala sebi veliku štetu sa slanjem takvog pitanja, u isto vreme (odgovor MSP prim.red.) ne znači potvrdu kosovske nezavisnosti. Postoji jak niz argumenata.
To je tumačenje koje bi političari iz Beograda hteli da prodaju međunarodnoj zajednici. Ali, to nije ni čudo. MSP ne donosi odluke. Kako oni nazivaju, odluka je mišljenje. To je ono što oni rade, oni proizvode mišljenja. Ali ako je to jedini proizvod koji oni imaju, u međunarodnom rečniku ovo „mišljenje“ je ekvivalentno odluci. Vi volite da govorite hipotetički. Dakle, hipotetički šta mislite kakva bi bila reakcija Srbije ukoliko bi mišljanje MSP bilo da je deklaracija o nezavisnosti u suprotnosti sa međunarodnim pravom?
Radili bi isto ono što Vi radite sada. Rekli bi da je MSP na srpskoj strani…
Ali to znači da se postavlja pitanje sa očekivanjem da Vam se neće dopasti odgovor. Morate sa oba da živite.
Slažem se, ali van političara postoji nezavisno pravno tumačenje odluka MSP-a kojom se kaže: Da, postoji velika politička šteta za Srbiju. Ne, MSP nije u pravnom smislu potvrdio kosovsku nezavisnost.
Ne treba nam potvrda, jer mi nismo postavili to pitanje. Srbija je bila ta koja je rekla – mi mislimo da je Kosovo prekršilo međunarodno pravo. Jesam li u pravu? MSP je kazalo – ne, Kosovo nije prekšilo pravo.
Zato što se MSP ne bavi time. I rezolucija UN se ne bavi time, sa pitanjem suvereniteta.
Ali MSP je kazao – mi ne dajemo odgovor. Oni su kazali jasno – kosovska unilateralna deklaracija, a naravno da je unilateralna, ne može da bude bilateralna, nije prekršaj. I oni su dali svoje mišljenje, oni nisu rekli da to nije njihov posao.
