Rušenje objekata na Gazivodama i nalozi za iseljenje srpskih porodica ponovo otvaraju pitanje koje međunarodne misije na Kosovu godinama izbegavaju: važe li zakoni i ljudska prava jednako za sve ili samo za neke? Ako je odgovor potvrdan, zašto ga Srbi na Kosovu ne osećaju u svakodnevnom životu?
Poslednjih dana svedoci smo ubrzanog rušenja objekata na području Gazivoda. Nakon kuća i vikendica, danas se uklanja i jedan hotel, a postoji bojazan da bi se rušenje moglo proširiti i na selo sa kućama starijim od samog jezera.
Pritisci i pretnje nisu zaobišli ni Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, jednu od najvažnijih institucija srpskog naroda na Kosovu. Zato se nameće pitanje: zašto se upravo vlasnicima srpskih kuća i stanova izdaju nalozi za iseljenje i rušenje objekata, dok se ista pravila ne primenjuju jednako prema svim građanima na ovim prostorima?
Da li je fotografija slomljenog čoveka koji nemoćno sedi kraj puta, dok ga drugi pridržava i teši, dovoljna da probudi makar tračak savesti kod onih koji su obećavali da će braniti interese Srba na Kosovu? Šta je ostalo od reči onoga koji je govorio: „Ne dam Gazivode“, a danas sa svojim saradnicima obilazi predizborne skupove i narodna veselja pod šatrama u centralnoj Srbiji, dok na sudbinu sopstvenog naroda na Kosovu okreće glavu?
Ćutanje više nije izbor pojedinaca, već obrazac ponašanja. Jedni ćute po nalogu da se „ne talasa“,i da ne ugroze svoje političke interese, drugi jer su ucenjeni ili se boje da ne izgube radna mesta i plate, a treći zato što su odavno izgubili veru da njihov glas može bilo šta da promeni. Poneko se i oglasi u tom masovnom ćutanju, dok ljudi ostaju bez svojih domova, a čitava srpska zajednica bez osnovne pravne sigurnosti.
I postavlja se pitanje: Zašto bi se međunarodna zajednica ozbiljnije angažovala kada izostaje reakcija čak i onih koji tvrde da predstavljaju Srbe? Onima kojima odgovara privid stabilnosti nije u interesu da menjaju postojeće stanje. Narod koji ćuti dok nestaje postaje gotovo nevidljiv.
Godinama slušamo da su međunarodne misije na Kosovu tu da štite ljudska prava, vladavinu prava i multietničnost. Međutim, kada su u pitanju Srbi, stiče se utisak da ta pravila prestaju da važe.
Dovoljno je da u institucijama sede jedan ili dva predstavnika srpske zajednice kako bi se svetu predstavila slika multietničkog društva, dok se na terenu gomilaju jednostrane akcije, pravna nesigurnost i osećaj da za Srbe postoje neka druga pravila.
Gde su evropski standardi, ljudska prava i zakoni na koje se međunarodna zajednica toliko poziva? Ako se primenjuju selektivno, onda prestaju da budu standardi i postaju politički instrument.
Još jedna porušena kuća, još jedna iseljena porodica, još jedan ugašen dom – kao da više nikoga ne dotiče. Dok u centralnoj Srbiji traje izborna kampanja zaodenuta u opštenarodna veselja pod šatrama, na Kosovu se ubiru plodovi politike koja je godinama građena na obećanjima, a završava se ćutanjem pred novim rušenjima i izbeglištvom. Istovremeno, međunarodne misije održavaju privid stabilnosti, kao da je važnije da se sačuva slika uspešne misije nego ljudi zbog kojih su te misije i došle.
Kosovski Srbi danas se nalaze između vlasti u Beogradu, koja ih koristi kao politički instrument i često svodi na statistiku podobnosti, kosovskih institucija čije odluke doživljavaju kao diskriminatorne i kao direktnu pretnju svom opstanku, i međunarodne zajednice koja na brojna upozorenja o kršenju prava, nepoštovanju zakona, nesigurnosti i iseljavanju uglavnom odgovara ćutanjem i saopštenjima.
Danas više nije dovoljno izražavati zabrinutost, pozivati na uzdržanost i izdavati diplomatska saopštenja. Dok se pišu saopštenja, ljudi ostaju bez svoje imovine, svojih domova i nade da će ih bilo ko zaštititi. Zato međunarodna zajednica duguje odgovor – ne političarima, već Srbima koji još uvek žive na Kosovu.
Da li ćete konačno priznati da zakoni i ljudska prava na Kosovu ne važe jednako za sve ili ćete nastaviti da ćutanjem dajete legitimitet onome što se događa?
Jer, ako ste na Kosovo došli da štitite mir, pravo i jednakost, a danas nemo posmatrate kako jedna zajednica nestaje pred vašim očima, onda više niste samo neutralni posmatrači. Pasivnost prestaje da bude neutralnost onda kada traje godinama i kada njene posledice imaju ime, prezime i adresu.
I zato ostaje pitanje na koje ćete, pre ili kasnije, morati da odgovorite:
Da li ćete, kada poslednji Srbin zaključa vrata svoje kuće i napusti Kosovo, saopštiti da je to neuspeh vaše misije ili ćete, kao i do sada, ćutanjem potvrditi da je upravo takav ishod bio prihvatljiva cena vaše politike?
Prof. dr Branka Petković
PMF, Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici
