Juče je, verovali ili ne, počela još jedna predizborna kampanja na Kosovu. Da, još jedna. Zvuči kao repriza reprize, ali nije – ovo je potpuno nova epizoda iste sapunice. Kampanja je „zvanično“ startovala, mada je nezvanično u punom jeku već mesecima. Isti glumci, iste replike, ista demagogija – samo se menjaju posledice, koje su sve teže i grotesknije.
Na trenutak sam pomislila da će ova kampanja biti zabavna, možda čak i komična. Ali, naravno, politika ovde ne zna za komediju bez tragedije. Ljudi ostaju bez posla, direktori završavaju u pritvoru – i eto ti „humora“ na kosovski način u kom ponovo nikome ništa nije smešno.
Transferi godine: politika kao fudbal
Prvi „transfer godine“ – Jovana Radosavljavić, iz nevladinog sektora pravo u Srpsku listu. Kaže da je nestranački pristupila, jer su nacionalni interesi iznad politike. Divno zvuči, ali hajde da sačekamo da vidimo koliko će se ti interesi uklopiti u listu poznatu po partijskim disciplinama. Ja ću strpljivo čekati da čujem bar jednu rečenicu o ženama i njihovom položaju.
Drugi transfer – Igor Aritonović, nekadašnji funkcioner Srpske liste, sada podržava Nenada Rašića. Po kuloarima kruže priče: špijun, ili jednostavno čovek bez opcija. Istina? Verovatno negde između, ali svakako dovoljno da začini ovu političku sapunicu.
Još jedna kampanja, još jedno dno
A onda – otkazi ženama u školama i zdravstvenim ustanovama. Jer, naravno, najlakše je udariti po onima koji nemaju nikakve veze sa politikom, osim što su udate za „pogrešne“ ljude. Genijalna logika: kazni ženu i decu zbog muževljevih političkih stavova. Bravo, majstori!
Da se podsetimo – i ja sam imala svoj „mali primer“. Kritikovala sam komunalno preduzeće, dokumentovala nerad fotografijama i snimcima. Direktor tada rekao mom suprugu: „Pa muž si joj – zabrani joj.“ Sjajna ideja, zar ne? Kao da se mišljenja i javni nastupi regulišu bračnim ugovorom. Naravno da nisam prestala. I upravo zato znam da žene ne može da zaustavi ni muž, ni rođak, ni partija.
Ali eto, na Kosovu su navodno odlučili da žene ipak mogu da se kazne – otkazima. U društvu gde se femicid i dalje vodi kao „tema dana“, gde žene jedva dolaze do posla i gde su manje plaćene od muških kolega, neko je mislio da će ovakvim potezom „pokazati moć“. U stvarnosti, pokazao je samo glupost.
Kao šlag na tortu, pritvoreni su direktori škola i zdravstvenih ustanova. Tužilac, kažu, nije pribavio ni otkazna rešenja. Jer ako bi kosovski sud uzeo u obzir dokumente srpskih institucija, to bi značilo da ih priznaje možda i legalizuje. Dakle, ljudi sede u pritvoru – bez papira, bez dokaza, ali sa jasnom porukom: „Možemo da radimo šta hoćemo.“
„Babo” deli novac, a mi plaćamo račun
I dok Srbi među sobom “boj biju prljavim oružjem”, Kurti se bavi finansijskim „poklonima“. Deli novac kao da mu je „babo“ ostavio nasledstvo: penzionerima, deci, privatnom sektoru, porodiljama, dijaspori. Sve zvuči kao bajka, ali osećaj je da će račun stići – i to papren.
Novinari otvaraju ove teme, političare to naravno boli pa postaju „kvazi“ – tobože novinari, zapravo vreće za udaranje. Ipak o jednom snimku vlada zavera ćutanja: predsednik Srbije psuje Vladiku Teodosija i oca Savu Janjića. Da li je snimak autentičan ili AI montaža? Ne zna se. Ali zna se da niko nije demantovao. Ćuti Popović, ćuti predsednik, Vladika, ćute čak mediji da ne postanu “tobože”. Ćutanje je, izgleda, nova politička strategija.
Dragi čitaoče jasno ti je do sada da je nama sa ovakvima odavno otišao voz za nadu u bolji život na Kosovu. A sada je otišla i ćirilična železnička stanica. Nemamo ni gde da čekamo, onaj isti voz koji neće doći. Potpuno sumanuto ali karte su odavno u prodaji i to jednom pravcu.
Autorka teksta:
Milica Stojanović Kostić, novinarka, majka, feministkinja, aktivistkinja.
