Na drvenom stolu, prekrivena prašinom i paučinom, stoji stara železničarska kapa Jugoslovenskih železnica. Crvena boja je izbledela, metalni znak nagrižen vremenom, ali simbolika je ostala gotovo netaknuta. Nekada je ovakva kapa bila deo svakodnevice železničara u Zvečanu i Kosovskoj Mitrovici, na pruzi kojom su prolazili vozovi ka Beogradu, Kraljevu, Skoplju i Solunu. Danas su kosovske vlasti preuzele železničku stanicu u Zvečau, uklonile ćiriličnu tablu i postavile novu na latinici uz kosovsku zastavu. Kapa i znak koji je decenijama koristio železničar na ovoj stanici ostaju simbol jednog vremena prohujalog sa vozovima, ali i teškim političkim i ratnim događajima koji su prolazili ovom prugom.
Piše: Tatjana Lazarević
Danas je na Kosovu zvanično počela predizborna kampanja za vanredne parlamentarne izbore zakazane za 7. jun – treće opšte izbore u nešto više od godinu dana. Kosovske vlasti simbolično su preuzele još jedan objekat koji se šćućurio u slabašnom skutu Srbije, ovde na Severu Kosova.
Železničku stanicu u Zvečanu jutros su, uz asistenciju Kosovske policije, preuzeli ministri u tehničkom mandatu iz vlade Aljbina Kurtija – unutrašnjih poslova Dželjalj Svečlja, ekonomije Artane Rizvanoli i infrastrukture Dimalj Baša.
Uklonjena je ćirilična tabla „Zvečan“, postavljena nova na latinici – „Zveçan/Zvečan“, uz oznake kosovskih železnica i kosovsku zastavu. Baša je poručio da će sledeće biti preuzete železničke stanice u Leposaviću i Lešku, na istoj železničkoj trasi koja je nekada povezivala sever Kosova sa Raškom i Kraljevom.
Samo dve godine ranije, u martu 2024. godine, ispred iste stanice fotografisali su se predstavnici „Infrastrukture železnice Srbije“ sa železničarima sa severa Kosova. Tada je generalni direktor kompanije Nebojša Šurlan poručio zaposlenima da „nisu sami“, navodeći da će država Srbija i „Infrastruktura železnice Srbije“ nastaviti da pružaju pomoć i podršku železničarima na Kosovu.
Na stanici su ostali samo zaboravljena kapa jugoslovenskog železničara i njegov znak.
Železnička mreža na Kosovu počela je da se razvija još 1874. godine izgradnjom pruge koja je povezivala Solun, Skoplje i Kosovsku Mitrovicu. Ta linija predstavljala je deo tadašnje orijentalne i balkanske železničke rute koja je povezivala jug Evrope sa centralnim delovima kontinenta.
U vreme Kraljevine Jugoslavije, a potom i SFRJ, pruga kroz tadašnju Kosovsku Mitrovicu i Zvečan postala je jedna od ključnih saobraćajnih i ekonomskih arterija severa Kosova. Njome su prevoženi putnici, roba i rude iz Trepče, dok je železnica predstavljala osnovnu vezu ovog regiona sa Kraljevom, Beogradom, Skopljem i ostatkom tadašnje države.
Kroz ove stanice prolazili su radnički i studentski vozovi, teretne kompozicije za rudnike Trepče, ali i međunarodne linije koje su povezivale centralnu Evropu sa jugom Balkana. Mitrovička železnica bila je deo mnogo šire mreže jugoslovenskih i evropskih pruga koje su vodile prema Solunu i dalje prema Mediteranu.
Stanice u Kosovskoj Mitrovici i Zvečanu bile su deo železničkog pravca kojim su decenijama putovali radnici, studenti, trgovci, vojnici i putnici između juga Balkana i centralne Evrope.
Za generacije železničara na severu Kosova železnica nije predstavljala samo infrastrukturu, već i identitet, sigurnost i pripadnost velikom sistemu Jugoslovenskih železnica. Stanice u Kosovskoj Mitrovici i Zvečanu bile su mesta kroz koja su svakodnevno prolazile porodice, đaci, vojnici, rudari i putnici koji su povezivali jug i sever nekadašnje zemlje.
Tokom raspada SFRJ i ratova devedesetih godina železnički saobraćaj kroz Kosovo počeo je postepeno da propada, a pojedine međunarodne i regionalne linije ugašene su još pre rata 1999. godine. Nakon sukoba na Kosovu železnička mreža dodatno je fragmentisana, a nakon povlačenja srpskih snaga i ulaska međunarodnih misija gotovo u potpunosti su prekinute nekadašnje veze severa Kosova sa ostatkom Srbije, ali i regiona.
Nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, Srbija je obnovila železničku liniju Beograd–Zvečan. Tada je iz Beograda ka severu Kosova stigao prvi voz posle devet godina, a ponovno uspostavljanje saobraćaja tada je predstavljano je kao potvrda institucionalnog prisustva Srbije na Kosovu i poruka da država „ne zaboravlja svoj narod“.
Daleko od kriznog PR i političkog farbanja, za mnoge građane severa Kosova taj voz nije bio samo politički simbol. Bio je svakodnevna potreba. Studenti su njime udobno i jeftino putovali do Raške i Kraljeva, radnici odlazili na posao, porodice održavale veze između Kosova i centralne Srbije.
Kada smo kod političko-marketinških ludosti, poslednji veliki simbolički pokušaj uspostavljanja železničke veze dogodio se 2017. godine, kada je iz Beograda ka Kosovskoj Mitrovici krenuo voz oslikan ikonama srpskih manastira i natpisom „Kosovo je Srbija“ na više jezika. Nakon burnih reakcija iz Prištine, podizanja tenzija i upozorenja o mogućim sukobima, voz je zaustavljen u Raški i nikada nije stigao do Kosova.
Taj voz godinama kasnije prevozio je putnike lokalnim prugama čiji putnici često nisu ni znali njegovu prethodnu simboliku, ili je ostajao parkiran na sporednim kolosecima centralne Srbije, sa ikonama koje otpadaju sa vagona.
Železnički saobraćaj iz centralne Srbije ka Kosovu faktički je prestao početkom pandemije koronavirusa 2020. godine, što se gotovo poklopilo sa dolaskom Aljbina Kurtija na vlast u njegovom prvom premijerskom mandatu. Od tada vozovi iz centralne Srbije saobraćaju samo do Rudnice, nedaleko od Jarinja.
Svež na premijerskoj poziciji, Kurti je tada doveo u pitanje detalje sporazuma o železnici i autoputu na relaciji Beograd–Priština, koji su potpisani u Minhenu februara 2020. godine, navodeći da nova vlada nije bila upoznata sa detaljima dogovora. Dokumenta je u ime Prištine potpisala delegacija određena još u mandatu prethodne vlade.
Godinu dana kasnije, upravo je Kurtijev ministar infrastrukture Ljiburn Aljiju boravio u Beogradu na Železničkom samitu Zapadnog Balkana, gde je sa ministrima regiona potpisao sporazume o regionalnom železničkom povezivanju, uključujući i Srbiju.
Evropska komisija planira da tokom ove decenije uloži oko 20 milijardi evra u infrastrukturu Zapadnog Balkana, uključujući železničke, drumske i energetske projekte. Među prioritetima su modernizacija železničkih koridora koji povezuju region sa Evropskom unijom, obnova pruge Beograd–Bar, unapređenje veza sa Severnom Makedonijom, Bugarskom i Albanijom, ali i početak radova na železničkoj ruti Beograd–Priština.
Železničko povezivanje Srbije i Kosova deo je i Vašingtonskog sporazuma iz 2020. godine, kojim su se Beograd i Priština obavezali na saradnju u izgradnji železničke veze Priština–Merdare, kao i na izradu studije o povezivanju pruge Beograd–Priština sa lukom na Jadranu.
Dok pruga decenijama tone u korov, a njome umesto vozova tutnje nacionalni epovi, obećanja, i predizborna fotografisanja, izbledela i oštećena kapa Jugoslovenskih železnica i dalje čuva simboliku jednog vremena — kada su kroz sever Kosova prolazili vozovi puni putnika, studenata, radnika, seljaka, gospode i života.
