Na ulazu na žičaru koja vodi ka Lavljim vratim glasna srpska muzika, na žici sa malog zvučnika čuje se albanski rep. Izgleda kao da je planina sve pomirila.
„Brate, on mi je napravio dan. Trideset godina nisam bio”, govori sredovečni čovek na vrhu Šar-planine. Zahvalan je prijatelju koji ga je ovde vratio. Jak beogradski akcenat, starija skijaška oprema i siguran spust niz stazu „Velika livada”.
Mesec april je već odmakao, a ambijent je kao usred sezone. Navalio se sneg na surove vrhove Šare, koja kao i u pesmi na različite načine trajno vezuje ljude za sebe. Vekovi ovdašnjeg stanovništva koje živi u Sirinićkoj župi, u naseljima kamenih kula i sabijenih mesta ispod okomitih vrhova protekli su u borbi i ljubavi sa planinom. Stočarstvo i pečalba, čuvanje imena i opstanak, sloboda koju daje priroda i izolacija oblikovali su Srbe na Šar-planini. Retki su primeri gde ljudi na takav način liče na svoj zavičaj.
„Dobro mi je noga. Ligamenti”, kaže Velimir Ilić. Ovaj mladić je pre par nedelja skijao na Lavljim vratima oko 120 kilometara na sat. Skija nije izdržala, on jeste. Pokazuje fotografije i snimke iz drona koje postavlja na fejsbuk stranicu „Brezovica info”. Imaju milionske posete.
Odmah posle Drugog svetskog rata neki njegovi preci i prethodnici skijama i krpljama su tabali sneg da bi se moglo izaći do vrhova, da bi se moglo skijati i da bi taj entuzijazam pokrenuo razvoj Župe, izgradnju hotela, žičara i infrastrukture. Njegova mama Jelena popravlja opremu u skijašnici, odlaže šrafciger i pokazuje gornji deo ski-odela na kojem stoji potpis Alberta Tombe. Jedan od najslavnijih majstora skijanja svih vremena potpisao se svom kolegi Slađanu iz porodice Ilić. Bili su zajedno na Olimpijskim igrama u Albertvilu 1992. godine.
Zajedno i zajednica su ključne reči ove sredine. Kada jednom u nju uđete, nikada nećete biti odbačeni, jer ste dobili nešto što je oduvek bilo vaše. Od slavnih se pamti Bojan Križaj, zvezda jugoslovenskog skijanja. Kažu da je zavoleo Šaru.
Život posle bombardovanja 1999. godine raspolutio je planinu i Nacionalni park u kojem je izgrađen ogroman broj, najčešće nelegalnih albanskih vikendica, vila i hotela. Nikao je čitav mali grad. U tom „gradu” ne radi jedino ono što je legalno – stari hoteli u kojima su bila smeštena interno raseljena lica iz Prizrena, Uroševca, Suve Reke…
Iz sveta stakla ulazi se u stari svet Ski-centra „Brezovica”. U njemu većina stvari izgleda kao da je neko „pritisnuo kočnicu na protok vremena”. U dugim i zamršenim sporovima oko vlasništva, od beogradskog „Ineks ski-centra”, preko francusko-andorskog konzorcijuma koji je trebalo da uloži 405 miliona evra do sadašnjeg Odbora, koji je pod ingerencijom lokalne kosovske opštine Štrpce, prošlo je gotovo tri decenije.
Projekat Evropske unije, skupo plaćen i predviđen da se po njemu gradi novi centar sa 5.000 zaposlenih, skuplja prašinu u fiokama. Na zidovima se mogu videti cenovnici iz stare Jugoslavije, fotografije snega, vrhova i jezera na kojima sitnim slovima piše: Lj. Šćepanović. Profesor iz Prištine, jedan od davnih šarskih posvećenika. Tu odanost planini nastavlja Dragan Jovanović, raseljeno lice iz Prištine, i iskusno savetuje da se „u aprilu skija do podneva”. Bane iz Jagodine ne propušta skijanje na Brezovici od 2003. godine. Ove godine je bio tri puta i jednom je doveo grupu od 77 gostiju. Tu je sa porodicom.
Edi je iz Albanije, kratko kaže: „Uživam.” Većina gostiju su Albanci sa Kosova, Makedonije, Albanije.
„Bila je dobra sezona i imali smo povećan broj posetilaca u odnosu na prošlu godinu, posebno tokom prazničnog perioda i vikenda. Infrastruktura i staze su dobro pripremljene, vraća se poverenje kod skijaša. Aprilsko skijanje je u punom jeku, već sutra objavljujemo popuste na hotelski smeštaj i ski-karte”, saopštavaju iz Ski-centra.
Na ulazu na žičaru koja vodi ka Lavljim vratima, glasna srpska muzika, na žici sa malog zvučnika čuje se albanski rep. Izgleda kao da je planina sve pomirila. Vuk Nikolić skija sa padobranom, leti i lebdi iznad svoje planine. Sin je prištinskog profesora Rastka, koji je nedavno preminuo, delom i zbog teškog prebijanja u Prištini 1999. godine.
Vuk je došao iz Čikaga, gde trenutno živi, da skija i leti, da bude srećan između svojih vrhova, između pripadnosti i tuđine – na svojoj Šari negde između zemlje i neba. Tu ga čekaju oni koji su se svojom toplinom, trpljenjem i uzdržanošću saživeli sa planinom, sa surovošću i lepotom, napisao je Živojin Rakočević za Politiku.
