Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica Milica Stojanović Kostić, objavila je na portalu zenski.info, pod naslovom “Dnevnik jedne kandidatkinje za odbornicu u Gračanici – Dan 1” da će tokom trajanja predizborne kampanje svakog dana voditi javni dnevnik. U njemu će, iz lične perspektive, beležiti svoja iskustva, izazove i dešavanja u političkom životu Gračanice i šire, sa posebnim fokusom na položaj žena u kampanji i politici. Medija centar Čaglavica u celosti prenosi njen dnevnik od 13.09.2025.godine.
“Danas je zvanično počela predizborna kampanja za lokalne izbore na Kosovu. Ovo su prvi izbori na kojima sam se kandidovala i to za lokalni parlament. Zato sam odlučila da vodim javni dnevnik o tome kako izgleda ovaj proces na koji se svojevoljno odluči žena na Kosovu.
Ovaj dnevnik nastaje iz potrebe da ostane pisani, javni trag o tretiranju žena u predizbornoj kampanji, ali i trenutnim dešavanjima, koja ću vam predstavljati iz ličnog iskustva.
Kao borkinja za prava žena, a posebno majki u Gračanici, ali i generalno, imam potrebu da sa javnošću podelim svoja zapažanja i razvoj događaja koji nam sledi u narednih mesec dana.
Prvo, logično pitanje koje će postaviti svako od vas ko ovo čita su razlozi zbog kojih sam se ja odlučila na ovaj korak. Potreba da se uđe u “politički proces”ovde na Kosovu pre svega dolazi iz želje da pomognem ženama, majkama, devojkama. Dakle predstavlja nastavak onoga što sam zastupala i kao aktivistkinja u prethodnih par godina.
Boreći se da društvo ozbiljnije shvati majke i žene uopšte uvidela sam da nas sistem potpuno ignoriše. Sem kada im zatrebamo za slikanje u porodilištima, nekim statistikama ili kad u medijima treba prikazati “jadnu srpsku majku-heroja”. Posle parade, ponovo ostajemo da se same borimo sa svim izazovima, strahovima, životnim nedaćama.
Kada sam postala mama i lično sam osetila koliko smo kao stubovi porodica i društva zapostavljene od strane sistema, koliko smo nepoštovane, necenjene i koliko malo ili gotovo uopšte nemamo institucionalnu podršku.
Osim poteškoća koje to može da izazove, kod mene je pokrenulo lavinu misli o mogućnostima kako bi sve to moglo da se promeni, i kako bi konkretno moglo da se pomogne majkama da u novonastalim okolnostima budu rasterećenije, srećnije i finansijski nezavisnije.
Zato sam odlučila da probam da udjem u sistem kako bi ga promenili iznutra kad već ne možemo spolja. Uloga aktivistkinja je veoma važna, često sam zbog svog delovanja mogla da primetim da se politka prema podršci ženama žrtvama nasilja menja, kada dovoljno istrajno i drugo vršite pritisak. Ali ako želimo da ne zavisimo od nečijeg buđenja svesti, koje može i ne mora da se dogodi, opcija je da same iznutra menjamo sve ono što ne valja i uvodimo ono što nam je neophodno.
Takav vid politike nisam mogla da pronađem ni u jednom programu stranaka koje su nam tražile poverenje na izborima. Samo je jedna stranka pokazala istinsko interesovanje za ovo pitanje, zato sam na njihovoj listi.
Prvi dan kampanje: Javno mi je dat rok do kad mogu da ostanem na Kosovu
Eto, baš prvog dana kampanje kao majka dva mala dečaka, saznala sam da mi je rok koji imam za ostanak na Kosovu svega 2 godine. Zbunjeni ste? Evo objasniću. Dakle, danas sam od nekih političkih aktera saznala, mislim javno su to izneli, da se uveliko radi na tome da se “zdravstvo i školstvo” inegrišu ali što je “bezbolnije moguće za ljude koji tamo rade”. Ču za one koji rade, a šta je sa decom? Šta je sa pacijentima? Dakle, nije bilo dodatnih pojašnjena, prosto nonšarlantno “znate mi bi to već analizirali, ali institucionalna je blokada”. Čoveče! Realno, izjavitelj je ispao iskren te je odmah rekao javno i jasno za šta se zalaže i “na čemu radi”, ali mare li obični ljudi za to da će uskoro decu morati da sele da bi se školovali na srpkom jeziku, da bi učili gradivo u skladu sa svojim uverenjima.. Ostalo je mnogo ali, mnogo nedorečenosti u ovoj izjavi. A znate šta je još strašnije – TIŠINA. Čak i onih što su jedine “patriJote” ovde kod nas, čak i oni ćute. Nije li to nešto što svima odgovara? Sem narodu – logično. Ali stani i narod ćuti. Ok, ništa idemo dalje. Što se mene tiče, starije dete mi tek za dve godine kreće u prvi razred, pa ću imati vremena da se snađemo. Lečićemo se privatno… Šta drugo da vam kažem ako vam nije važno? Idemo dalje…
Dakle, prvi predizborni dan je protekao veoma intrigantno. Stani, ali kampanje su počele ranije. Jer napad na “sve ostale” krenuo je još pre desetak dana. Bio je tu neki mladić, koji je iz Beograda meni objašnjavao kako sam “podobna” nekome. Nije mi istina rekao ime, ali je rekao svi oni koji nisu jedna politička opcija, logično je da je mislio na sve ostale koji nismo, pa eto i na mene. Ne lezi beda, mlad čovek, čini se obrazovan, ali slab analitičar a jak etiketičar, a pored svega i istoričar. Mislim da treba povesti računa o tome koga stavljate u kakav “koš”, jer ne idu svi u isti ni tamo ni vamo, baš suprotno. Dragi momče, mani se posla koji ne znaš, probaj da nam objsaniš koju ćemo istoriju da učimo kada ovi tvoji završe sa ćutanjem, a ovaj iskreni nađe rešenje. Mislim da će nam dobro doći jedna takva anliza. Nemoj da meni iz Gračanice držiš lekcije o tome ko sam, gde sam, “čija sam” itd. Hvala na pažnji.
Zašto sam vam ovaj primer predočila? Jer se generalno stvara atmosfera apsolutnog izbora, ideje i planovi uopšte kao da nisu važni. Neki bi rekli – ništa novo. Stranke koje i imaju planove ne pobedjuju na izborima, takva je do sada bila praksa. I dalje se duboko “gaji” nacionalizam, stereotipi, revanšizam, senzacinalizam i naravno igra bez pravila i osnovnog dostojanstva.
Važno mi je da se glas žena čuje!
I pored svega toga, za mene je bilo veoma važno da se glas žena čuje u Gračanici, da neko javno kaže šta je to što nedostaje i šta je to što može da se uradi. Da im pokažem da u Gračanici ima hrabrih žena koje smeju da javno progovore o tome šta sve za njih nije urađeno a moralo bi da bude!
Mudrih glava je jako malo, povukli su se pod naletom neukih, ali opet te mudre glave sada su nam potrebnije nego ikada. Ovde je političko delovanje toliko ozbiljna stvar, a od njega je napravljen vašar svakojakih koji misle da “ako može onaj mogu i ja”. Vremena su teška, krug delovanja sve uži, to zahteva i budjenje onih “neutralnih” koje “ne zanima politika”, a već sutra će im od iste zavisiti egzistencija.
Još jedno je vrlo lako uočljivo, sebičnost. Ta potreba za “JA, MENI, MOJE” koja je jača od one univerzalne “MI, DRUGI, SVI”. Dakle potreba da se pomogne drugome, da se nešto uradi za dobrobit svih, kao da je ostala tek u nagoveštaju, tek u nekoliko stotina onih koji se neće dati za par cigala, stiropola, obećanja za ugovore na određeno vreme.
Retki su ti koji vide širu sliku, a ja se iskreno u takve, pre svega, žene, uzdam. Da znaju da smo većina, da ukoliko ujedinjene delujemo možemo mnogo toga da promenimo.
Jer ovi do sada izgleda nisu previše marili za to kolika je snaga žena ako se ujedine. Vreme je da im pokažemo da smo svesne svoje snage i da imamo rešenja, imamo ideje koje se mogu realizovati, i da konačno ne zavisimo od samovolje polusveta”.
