Na današnji dan, pre tačno 27 godina, počeo je talas otmica i ubistava Srba i Roma u opštini Orahovac, podseća Radio Goraždevac. Danas je, u prisustvu sveštenstva, članova porodica, predstavnika institucija i udruženja, kod spomenika sa 84 imena, služen parastos mučenički postradalima u periodu od 1998. do 2000. godine, izveštava ovaj portal.
Parastos su služili paroh velikohočanski Vuksan Kostić, paroh orahovački Milan Stanojević i otac Kirilo iz manastira Dečani. U Velikoj Hoči se i ove godine sabralo više desetina ljudi koji pamte i podsećaju – da zločini ne bi bili zaboravljeni.
Kako piše ovaj medij, poseban trenutak skupa bila je „Zavetna pesma“ nastavnice srpskog jezika iz Orahovca, Olivere Radić, koju je govorila tiho, ali potresno, pred svima okupljenima.
Obraćajući se u ime svih stradalih, Radić je rekla:
„Ja sam duša koja traži da me poštujete i da me se sećate. Koja traži da pamtite to što su mi učinili.”
Dodala je da je svaki od tih 84 imena i više od broja – priča, život, zavet.
„Ja sam zvono sa zvonare u Brnjači i vetar u listu zavetnog hrasta u Bratočini i u zvuku lokomotive u Orahovcu. I molim vas – budite tu, da hodam sa vama po ovoj zemlji za koju sam disao do zadnjeg daha.”
U ime Kancelarije za KiM, Igor Popović rekao je da su „postradali zato što nisu želeli da napuste svoje domove, i zato što su bili Srbi“.
„Ovo stradanje je živa rana koja dan-danas boli i ne prolazi. Kao da pokušavate da držite govor na Golgoti,” kazao je Popović.
Govoreći o odgovornosti i nepravdi, rekao je:
„Naša braća postradala su zato što teroristi OVK nisu želeli Srbe na ovim prostorima, a njihovom otmicom i pogubljenjem hteli su da zastraše ostale da napuste ovaj kraj.”
U svom obraćanju, Aleksandar Micić, predsednik PO opštine Orahovac, istakao je da Hoča i Orahovac nisu samo mesta stradanja, već i života i obnove.
„Sabrali smo se ne da govorimo puno, već da tiho i molitveno kažemo: nismo vas zaboravili. Niti ćemo. Imena ovih ljudi uklesana su u kamen, ali pre svega – u naša srca,” rekao je Micić.
Dodao je da je dužnost svih da ostanu dostojni.
„Naša je dužnost da istrajemo, da govorimo jezikom mira, ali jasno, glasno i sa dostojanstvom. Naši mrtvi nas gledaju, a naša deca nas prate.”
Vesna Bošković, rukovodilac Grupe za nestala lica u Komesarijatu za izbeglice i migracije, govorila je o bolu porodica koje još uvek čekaju pravdu i istinu.
„Otvaraju se rane koje nikada neće zarasti dokle god budemo imali snage da se sećamo. Ne možemo izneveriti njihova stradanja,” rekla je Bošković.
Posebno je ukazala na političke opstrukcije u rešavanju slučajeva nestalih. „Žrtva svakog pojedinca nas obavezuje da im vratimo jedino što im je posle života ostalo – večni mir.”
Negovan Mavrić, iz Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih, podsetio je na svaku žrtvu imenom i prezimenom, i poručio da zaborav ne dolazi u obzir.
„Na ovom spomeniku još uvek fali 30 imena – a mi nećemo da odustanemo,” rekao je Mavrić.
Govoreći o sopstvenom iskustvu, dodao je:
„Možda bi neko voleo da ćutimo, ali ne smemo. Naši ljudi su ovde kidnapovani, ubijeni. Naši ljudi su ovde oko nas sahranjeni. I mi samo hoćemo da se ti ljudi vrate svojim porodicama.”
Zavetna pesma – dve strofe
U trenucima molitvene tišine, dok su porodice prilazile spomeniku sa cvećem i svećama, Olivera Radić je govorila:
„Ja sam čuvao vinograde u Petkopolju toga leta i orao dedinu njivu. Ja sam sa znojem žnjeo žito sa kumovima koji su to prestali biti”.
I na kraju pesme, poruka koja je sabrala bol i nadu u jedno:
„Ja danas imam samo dušu. Ja sam sada dah na dušanovoj fresci u crkvi Svetog Nikole i sjaj u očima na odsečenoj glavi Svetog Jovana Krstitelja”.
Danas, iz Velike Hoče, poslata je poruka – oproštaj je moguć, ali zaborav ne, piše Radio Goraždevac.
Imena, lica i duše 84 stradalih, i svih ostalih nestalih, čuvaju se kroz molitvu, reč i zavet.
