Piše: Tatjana Lazarević
Termin „šiptar“ u savremenom javnom prostoru Srbije više nije tek sporni etnonim niti pitanje lingvističke nijanse. Njegova upotreba danas funkcioniše kao jasan indikator jednog šireg obrasca: političke radikalizacije jezika, medijske dehumanizacije Albanaca i pretvaranja etničke uvrede u normalizovan javni govor. To se vidi na više nivoa istovremeno — u tabloidima, u političkom govoru, na protestima, u navijačkom jeziku, ali i u pokušajima dela društva da takav obrazac ospori.
Upravo zato ovaj izraz danas ne treba posmatrati samo kao reč, već kao diskurzivni mehanizam. On ne služi samo označavanju, nego i rangiranju, udaljavanju, ponižavanju i političkom označavanju „drugog“, odnosno protivnika. U tom smislu, „šiptar“ u savremenom srpskom javnom govoru funkcioniše najmanje na četiri ravni (sve negativne): kao etnička uvreda, kao politička etiketa, kao tabloidni standard i kao sredstvo dehumanizacije. Dodatno, uočljiv je i novi fenomen – upotreba reči „šiptar“ za demonizaciju domaćih aktera. U jednom slučaju je to Aleksadar Vučić, u drugom su to studenti.
Od devedesetih do danas: kontinuitet, prekid, pa povratak
Važno je odmah postaviti širi okvir. Jezik devedesetih nije bio samo odraz stvarnosti — on ju je proizvodio. Tada su pogrdni etnički termini, uključujući i „šiptar“, postali deo normiranog političkog jezika: jezika televizije, štampe, ulice, političkih govora i ratne propagande. U tom jeziku Albanci nisu predstavljani kao politički ili društveni akteri, ravnopravni građani države i učesnik u unutrašnjem dijalogu, već kao kolektivna pretnja, trajni protivnik i legitimna meta državnog i paradržavnog neprijateljstva.
Nakon političkih promena i formalnog udaljavanja od devedesetih, takav diskurs nije nestao. Iako se povukao iz centralnog toka, nije bio demontiran. Poslednjih godina on se vraća, i to ne kao puki ostatak prošlosti, već kao obnovljen i prilagođen savremenom medijsko-političkom okruženju. U toj obnovi izraz „šiptar“ više ne funkcioniše samo kao stari nacionalistički refleks, već kao aktivno sredstvo savremene političke mobilizacije.
U tome je ključna razlika: devedesetih je bio deo otvoreno nacionalističkog jezika države; danas se vraća kroz formalno proevropsku vlast, tabloide, bezbednosne teme, televizijski senzacionalizam i polarizovanu javnu sferu. Drugim rečima, politički akteri koji se prema spolja, to jest, zapadu, predstavljaju kao pragmatični i kooperativni, posebno u vezi sa Kosovom, dok na domaćem terenu često koriste ili podstiču jezik koji obnavlja matricu devedesetih. Kada se prevede na real-politiku, manji deo osvešćene javnosti uviđa da se radi o ciljano osmišljenoj taktici zavaravanja birača i domaće javnosti od konkretnih rezultata, odnosno posledica njihovih politika.
Lingvistički spor postoji — ali savremena upotreba je ključ
Postoji i deo javnosti i stručne zajednice koji tvrdi da termin ‘šiptar’ nije nužno uvredljiv i da ima istorijsko uporište u srpskom jeziku. Međutim, za ovu analizu presudno nije njegovo poreklo, već način na koji funkcioniše u savremenom javnom govoru — gde njegova dominantna upotreba jasno ima derogativan karakter.
U delu stručne literature, poput rada profesora Prvoslava Radića, otvara se pitanje istorijske upotrebe termina „Šiptar“ i „Albanac“, uz tvrdnju da je prvi imao dugu tradiciju u srpskom jeziku i da nije nužno oduvek bio pežorativan. U tom okviru ukazuje se da su u srpskom jeziku postojali i drugi etnonimi — Arnauti, Arbanasi, Albanci, Škipetari — te da je pitanje značenja istovremeno i lingvističko i političko.
Međutim, za ovu analizu presudno nije samo pitanje istorijskog porekla, nego savremenog društvenog učinka. A savremeni učinak je očigledan: termin „šiptar“ danas u javnom govoru Srbije pretežno funkcioniše kao derogativna oznaka. To pokazuju i sudska praksa, i političke reakcije, i način na koji se termin koristi u naslovima, kampanjama, navijačkim parolama i protestima. Drugim rečima: čak i ako lingvistički spor postoji, savremeni javni diskurs ga je praktično rešio u pravcu uvrede.
Pravni okvir: sudovi u Srbiji već su ga označili kao uvredljiv izraz
Ovo je jedna od najvažnijih tačaka, jer pomera stvar iz sfere utiska u sferu normativnog i pravnog. Kroz više sudskih predmeta u Srbiji upotreba termina „šiptar“ već je prepoznata kao govor mržnje. Posebno je važna prvostepena presuda Višeg suda u Beogradu od 19. septembra 2018, u postupku Anite Mitić protiv izdavača Informera i Dragana J. Vučićevića, u kojoj je utvrđeno da je objavljivanjem teksta „Fašisti napadaju“ povređeno pravo na zabranu govora mržnje iz člana 75 Zakona o javnom informisanju. U presudi Apelacionog suda dodatno se navodi da se termin „Šiptar“ smatra „politički nekorektnim i uvredljivim sadržajem u srpskom jeziku za pripadnike albanske nacionalnosti koji žive na Kosovu i Metohiji“.
To je izuzetno važno, jer pokazuje sledeće: u trenutku kada pojedini političari tvrde da u toj reči „nema mržnje ni uvrede“, oni ne stoje nasuprot samo delu javnosti, nego i nasuprot već artikulisanom pravnom standardu.
Politika: institucionalizacija uvrede i njena legitimacija odozgo
Upotreba ovog termina nije ostala na nivou tabloidnog folklora. Naprotiv, jedan od centralnih elemenata savremene normalizacije termina „šiptar“ jeste činjenica da je on poslednje decenije dobijao institucionalnu legitimaciju odozgo.
Posebno se izdvaja Aleksandar Vulin kao političar koji je nakon briselskog procesa i posebno u mandatima ministra odbrane i ministra unutrašnjih poslova snažno i učestalo koristio ovaj izraz, praktično ga vraćajući u centralni javni govor. U tom smislu, Vulin nije tek jedan od korisnika spornog termina, već figura koja ga je poslednjih godina posebno promovisala u političkom prostoru. U polemici sa Šaipom Kamberijem, on je još 2021. tvrdio: „nema uvrede u reči Šiptar, jer je Šiptar sinonim za Albance“.
Ta izjava je važna iz najmanje tri razloga. Prvo, jer dolazi od visokog državnog funkcionera. Drugo, jer pokušava da uvredljivi izraz predstavi kao neutralan, dakle da derogativnu upotrebu prevede u navodno legitimni jezički izbor. I treće, jer tako stvara prostor da se ono što je sud već video kao uvredljivo, u aktuelnom političkom govoru prikaže kao nešto prirodno, patriotsko ili čak navodno autentično.
Ovaj mehanizam je karakterističan za savremeni populistički govor: nije cilj samo upotrebiti uvredu, već je učiniti normalnom, legitimnom i „našom“.
Ovde je važan i širi politički kontekst. Vlast u Srbiji predvodi Srpska napredna stranka, nastala iz rascepa Srpske radikalne stranke, dok je Vulin politički formiran u okviru JUL-a i miljea koji je učestvovao u diskursu devedesetih, u sprezi sa SPS-om. Zbog toga povratak ovakvog jezika ne dluje nužno kao slučajni incident, već se radije uklapa u širi kontinuitet političkih kultura koje su već proizvodile ratnu i etnički radikalizovanu retoriku. Ono što je novo jeste to da se taj jezik danas pojavljuje u uslovima formalno pro-evropske, institucionalno stabilne i međunarodno kooperativne vlasti — što njegov povratak čini utoliko indikativnijim.
Tabloidi: mesto gde „šiptar“ postaje standard, a ne incident
Ako je politika dala legitimaciju, tabloidi su dali frekvenciju, brutalnost i svakodnevicu. Deo medijske mašinerije pokazuje jasan obrazac: izraz „šiptar“ i njegove izvedenice ne pojavljuju se sporadično, već sistematski, u različitim medijima i žanrovima, prevashodno u tabloidnim i provladinim glasilima.
Vidljivo je, pre svega, u naslovima i formulacijama poput:
„Ovo je šiptarski policajac koji je pao na prelazu Merdare“
„Određen pritvor šiptarskom monstrumu koji je izrešetao Srbe u Dečanima“
„Uhapšeni šiptarski saradnik“
„Šiptari napali srpsku policiju u Kopnenoj zoni bezbednosti“
„Šiptari će da ‘pojedu’ Makedonce“?! Kreće pakao…
„Šiptari će da crknu od muke“
„Šiptarski vandali oskrnavili srpsko groblje“
„Šiptarski političari u Epstajnovim dokumentima“
„Šiptari hoće da izbrišu srpski identitet na KiM“
„Pećku patrijaršiju predstavili kao vizantijsku crkvu! Šiptari nemaju svoje kulturno nasleđe, pa kradu naše“
„Kurtiju davao informacije za nekoliko stotina evra, ovako je sroski izdajik radio za šiptarsku tajnu službu“
„Šiptarski pir u Skoplju“
„Izgubili kompas! Šiptari počeli da hapse čak i svoje: Fatmir Šeholi ‘srpski špijun’!?“
„Mira nemaju ni mrtvi Srbi: Šiptarski vandali oskrnavili srpsko groblje kraj Obilića“
„Oglasio se šiptarski terorista, tvrdnjama uznemirio sve antisrbe: I kada bi Vučić umro, oči bi mu ostale otvorene“
„Šiptarski političar besan na Kurtija: Pretvara Kosovo u Srbiju, izgradnja univerziteta je bezuslovna kapitulacija!“
Ova serija primera pokazuje nekoliko važnih zakonitosti.
Prvo, termin nije vezan samo za konfliktne ili bezbednosne teme. On se koristi i u sportu, i u kulturi, i u međunarodnim aferama, i u pričama o jeziku u Severnoj Makedoniji, i u unutrašnjim političkim sukobima. To znači da „šiptar“ više nije samo jezik vanrednog stanja, nego rutinski deo medijskog diskursa.
Drugo, termin se gotovo prema pravilu spaja sa dodatnim negativnim oznakama: „monstrum“, „vandali“, „saradnik“, „teroristi“, „pir“, „crknu“. Tako nastaje ono što možemo nazvati složenom dehumanizujućom formulom, uz hiperbolizaciju negativnog sentimenta: etnička oznaka + moralna ili kriminalna kvalifikacija. Time se ne označava samo pojedinac, nego se njegova etnička pripadnost direktno veže za pretnju, nasilje, pokvarenost ili neprijateljstvo.
Treće, u nizu primera vidi se kolektivizacija krivice. Ako je jedna osoba osumnjičena za krivično delo, naslov je ne predstavlja primarno kao osumnjičenog pojedinca, nego kao „šiptarskog policajca“ ili „šiptarskog monstruma“. Ako je reč o incidentu na jugu Srbije, ne napadaju „maskirani napadači“ ili „naoružana grupa“, nego „Šiptari“. Time se individualna odgovornost pretvara u kolektivnu etiketu.
Četvrto, u nekim naslovima dolazi i do otvorenog jezika poniženja i uskraćivanja ljudskosti, kao u formulaciji „Šiptari će da crknu od muke“ ili „gologuzi šiptar“. To više nije samo neprijateljski ton, nego otvoreno ponižavanje.
U ovom nizu postoje i oni naslovi koji uz sve ove zakonitosti, imaju i dodatnu „vrednost“, glorifikaciju vođe, odnosno države, naspram zla. Vođa je samo jedan – nedodirljiv i po vrlinama i snazi neupitan. Država je vođa, to jest vlast.
Tabloidni jezik ne opisuje samo stvarnost — on je organizuje
Upravo je to ključni uvid. Kada se izraz „šiptar“ toliko često pojavljuje u naslovima, on prestaje da bude izuzetak i postaje medijski standard. Tabloidi time ne samo da reflektuju predrasude, već ih organizuju, pojačavaju i pretvaraju u svakodnevni jezički refleks.
Drugim rečima, publika kroz takve sadržaje ne uči samo da Albanci mogu biti protivnici, nego da je sasvim normalno da se o njima govori pogrdno. Tako se uvreda seli iz ekstremnog u svakodnevni govor. A kada uvreda postane svakodnevna, ona postaje manje vidljiva — i upravo zato opasnija.
Kada uvreda postane svakodnevna: normalizacija u govoru i generacijski slojevi značenja
U takvom okruženju, upotreba reči „šiptar“ izlazi iz medijskog i političkog diskursa i postaje deo šireg društvenog mejnstrima. Ona se može čuti u svakodnevnoj komunikaciji među građanima koji u njoj ne prepoznaju nužno uvredu, već je koriste kao „uobičajen“ naziv, bez svesti o njenom savremenom značenju i posledicama. Takva upotreba često je rezultat dugotrajnog izlaganja istom obrascu u medijima i javnom prostoru, gde se termin ponavlja do te mere da postaje normalizovan.
Istovremeno, deo javnosti ovaj izraz koristi i kao oblik prilagođavanja dominantnom diskursu — izgovarajući ono što se u takvom prostoru očekuje. U tom smislu, ne radi se samo o ličnom stavu, već i o reprodukciji društveno prihvaćenog govora, u kojem se upotreba termina „šiptar“ doživljava kao legitimna, pa čak i poželjna u određenim kontekstima.
S druge strane, postoji i specifičan generacijski sloj, posebno među starijim ljudima, uključujući i deo stanovništva na Kosovu, koji je ovaj izraz koristio još pre devedesetih kao tada uobičajen naziv za Albance u svakodnevnoj komunikaciji, bez negativnog značenja. U njihovom slučaju, upotreba termina ne proizlazi iz namere da se uvredi, već iz jezičke navike formirane u drugačijem društvenom i političkom kontekstu. Međutim, ono što se u međuvremenu promenilo jeste značenje samog izraza: u savremenom javnom diskursu on je dobio izrazito pogrdan i politički opterećen karakter, što znači da isti termin danas proizvodi drugačiji društveni efekat nego ranije a da oni koji to izgovaraju nisu istog svesni.
Ulica i protesti: kada uvreda menja metu, ali ne gubi efekat
U najnovijoj fazi normalizacije i dodatne pežorativizacije termina „šiptar“, u javnom i protestnom govoru pojavljuje se i sintagma „Aco Šiptare“, usmerena ka predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću. Njena funkcija jeste da političku poziciju i poteze vlasti, posebno u vezi sa Kosovom, predstavi kao izdaju.
Uzvik „Aco Šiptare“, koji se sve češće čuo na protestima protiv vlasti prethodnih meseci, odnosno godinu, pokazuje važan pomak u upotrebi ovog izraza. U tom slučaju meta nije Albanac, već domaći politički akter. „Šiptar“ je sekundarni kanal za demonizaciju domaćeg. Ali upravo je to analitički posebno važno: Albanci se ovde koriste kao negativna referentna tačka, kao oznaka za izdaju, nepripadanje, saradnju sa „neprijateljem“ i nacionalno odricanje.
U jednom detaljnijem objašnjenju Dragana Stošića iz „Stošić knjižare“, na njegovom FB nalogu pre godinu dana, u kojem je izneo semantički vremeplov i tumačenje upotrebe ove reči, navodi se da je cilj takve uvrede da se Vučić predstavi kao neko ko „radi za neprijatelja“, odnosno za Albance, i da se tako pojača emotivni i nacionalistički naboj optužbe. „Aco Šiptare“, dakle, nije samo uvreda Vučiću; to je i potvrda da je u delu javnosti i dalje na snazi pretpostavka da je „Albancem“ moguće nekoga poniziti.
Tu je važno povući jasnu razliku: iako protestni slogani dolaze iz opozicionog ili antivladinog okruženja, oni ne bi sami po sebi bili emancipatorski ako bi u saglasju reprodukovali isti etnički prezir koji koriste i režimski mediji. Upravo to su naglasili iz Zeleno-levog fronta. Radomir Lazović javno je pozvao da se prestane sa korišćenjem parola uvredljivih za građane albanske nacionalnosti. Štaviše i međutim, eksplicitno je izveo niz etiketizacije bez ove etničke uvrede: „Vučić nije Šiptar već lopov, ubica, kriminalac, izdajnik ili kukavica“; dodjući pri tom, da mnogi možda nemaju nameru da vređaju, ali da „bez obzira na to, posledice postoje“.
Navijački i ulični govor: uvreda kao deo identitetskog folklora
Na vaterpolo utakmici Crvene zvezde protiv Šapca u Beogradu 5. februara 2022, navijači su istakli transparent sa uvredljivim porukama („Šiptar, Hrvat, Balija – nisu moja braća“), uzvikujući i druge parole, zbog čega je trener Mirko Vičević podneo ostavku, protiv kog je i razvučen slogan. U pitanju je crnogorski trener hrvatskog porekla. Tri godine ranije, 2018, istim sloganom deo navijača dočekao je i slovenačkoj košarkaša bošnjačkog porekla Alena Omića tokom utakmice Crvene zvezde, uz skandiranje protiv njega.
Takvi primeri su važni jer pokazuju da je izraz „šiptar“ ukorenjen i u navijačkim registrima, gde funkcioniše kao deo šireg repertoara etničkog neprijateljstva. U istom ‘sportskom’ subkulturnom registru ugnezdio se i uzvik „Aco Šiptare“, koji se, osim na studentskim protestima, čuje upravo na stadionima, uz često ponavljanu „urbanu legendu“ da upravo takvo skandiranje posebno pogađa predsednika Srbije, imajući u vidu značaja koji podrška navijača ima u njegovom političkom imidžu.
U tim kontekstima izraz više ne mora ni da bude objašnjen — on se podrazumeva. A upravo to je jedan od znakova duboke normalizacije: kada govor mržnje više ne traži ni obrazloženje ni opravdanje, nego funkcioniše kao samorazumljiv deo kolektivnog govora.
Protesti kao „bezbednosna pretnja“: narativ o blokaderima i „šiptarima“
Istovremeno, u delu provladinih i tabloidnih medija razvija se paralelni narativ koji iste proteste interpretira kroz bezbednosni i nacionalni okvir, uz direktno povezivanje učesnika sa Albancima kao „neprijateljem“, radi demonizacije „domaćeg neprijatelja“. U takvim tekstovima studenti se pežorativno označavaju kao „blokaderi“, dok se protesti predstavljaju kao deo šire destabilizacije države, u sprezi sa događajima na Kosovu. Tako se, na primer, u naslovima pojavljuju formulacije koje istovremeno povezuju „blokadere“ u Beogradu i „šiptarske teroriste na Kosovu i Metohiji“, gradeći narativ o sinhronizovanom delovanju „spoljašnjeg“ i „unutrašnjeg“ neprijatelja.
„Srbija na udaru uoči Vidovdana: Blokaderi spremaju krvoproliće u Beogradu, šiptarski teroristi na Kosovu i Metohiji“ – jedan je od tipičnih naslova, koji dominira ne samo u specijalnim programima televizija sa nacionalnom frekvencijom, na naslovnim straama tabloida, već i na tzv. lokalnim portalima, poput „Sremske vesti„, ili „Vojvođanska TV„ Ili: „SRAMOTA NAD SRAMOTAMA: Doveli gologuzog šiptara ispred srpske svetinje a danas podržavaju blokade fakulteta“
U tom diskursu, termin „šiptar“ ne koristi se samo za Albance, već postaje deo šire konstrukcije u kojoj se politički protivnici unutar Srbije implicitno smeštaju u isti neprijateljski okvir. Na taj način se protesti ne delegitimišu kroz političku kritiku, već kroz bezbednosnu i nacionalnu stigmatizaciju, čime se dodatno učvršćuje binarna podela: „unutrašnji izdajnici“ u Beogradu i „spoljni neprijatelji“ na Kosovu.
Suroijeva dijagnoza: od političkog sukoba ka etničkoj i simboličkoj degradaciji
Veton Suroji (Surroi) u svojoj analizi, objavljenoj tokom intenziviranja protesta u Srbiji tokom leta prošle godine, posmatra ove događaje kao izraz duboke društvene i političke napetosti koja prevazilazi uobičajene političke podele. On ukazuje da sukob na ulicama Srbije više nije oblikovan ideološkim ili programskim razlikama, već se sve češće svodi na uzajamne uvrede i simboličko označavanje protivnika. Za razliku od dominantnih interpretacija koje su proteste predstavljale kao izraz političkog buđenja novih generacija, Suroji ih sagledava upravo kroz jezik koji se na njima koristi — kao ključni indikator njihovog stvarnog društvenog značenja.
Analizirajući konkretne scene sa protesta, Suroji beleži da su se sa jedne strane čuli uzvici „ustaše“, dok su sa druge strane demonstranti predsedniku Srbije upućivali povik „Aco Šiptare“, uz dodatne poruke policiji da „ide na Kosovo“. Ove formulacije, kako pokazuje njegova analiza, nisu slučajne, već ukazuju na pomeranje političkog sukoba ka etničkom i simboličkom okviru.
U tom kontekstu, Suroji posebno naglašava da je termin „šiptar“ u savremenoj upotrebi izgubio funkciju etničkog označavanja i postao sredstvo društvenog rangiranja i degradacije. On podseća da je ovaj izraz i ranije bio povezan sa nižim društvenim statusom, ali pokazuje da se danas koristi sa jasnom namerom da se politički protivnik „spusti za stepen niže od svakog Srbina – i društveno i civilizacijski“.
Upravo u toj transformaciji Suroji vidi ključni problem: politički sukob se ne vodi više između različitih ideja, već između simbolički obeleženih „drugih“, čime se briše granica između političkog i etničkog.
Dalje, ukazujući na širi obrazac, Suroji podseća da je dehumanizacija protivnika u prethodnim istorijskim periodima bila uvod u nasilne kampanje, jer, kako navodi, „kada su protivnici tako označeni, rat protiv njih postaje lakši“.
U tom smislu, njegova analiza protesta u Srbiji ne svodi se samo na opis trenutne političke krize, već ih posmatra kao simptom dubljeg problema: povratka diskursa u kojem se politički protivnik najpre simbolički diskvalifikuje, a zatim potencijalno i legitimiše kao meta nasilja.
Srpski diplomata Nebojša Vujović u otvorenom pismu kritikovao je potom Vetona Suroija, optužujući ga da selektivno koristi nacionalističke ispade iz Srbije kako bi ih politički zloupotrebio protiv Srba i podržao narative vlasti u Prištini. Istovremeno tvrdi da Suroji zanemaruje širi kontekst protesta i demokratskih težnji u Srbiji, dok upozorava da baš takva retorika dodatno produbljuje tenzije i otežava odnose između Srba i Albanaca.
Kontrapunkt: nisu svi isti, i to mora ostati vidljivo
Za ozbiljnu analizu važno je pokazati i razliku unutar srpskog društva. Nasuprot tabloidima, političarima koji ga legitimišu i delu ulične scene koji ga usvaja, postoje i akteri koji se takvom govoru suprotstavljaju. To se upravo najjasnije vidi kroz spomenute reakcije Zeleno-levog fronta, osuda govora Aleksandra Vulina, kao i kroz druga šira upozorenja da su takvi slogani uvredljivi za građane albanske nacionalnosti i da urušavaju inkluzivni karakter protesta.
To je važno iz dva razloga. Prvo, da se ne bi stvorila lažna slika potpune homogenosti. I drugo, da se pokaže kako je borba protiv govora mržnje ujedno i borba za drugačiji javni prostor — onaj u kojem etnička pripadnost ne služi za političko diskvalifikovanje.
„Šiptar“ danas nije samo reč, već politički mehanizam
Ako se svi ovi nivoi saberu — istorijski, pravni, politički, tabloidni, protestni, navijački — nameće se zaključak: Termin „šiptar“ u savremenom javnom prostoru Srbije funkcioniše kao politički i medijski alat.
On je: uvreda, marker drugosti ali u negativnom kontekstu, sredstvo političke optužbe, tabloidni standard, mehanizam dehumanizacije, i pravno prepoznat kao uvredljiv.
Posebno zabrinjava to što se ovaj izraz ne koristi samo u ekstremnim situacijama, već i u svakodnevnim, rutinskim, naizgled običnim medijskim i političkim kontekstima.
Kada uvreda postane svakodnevna, ona prestaje da deluje kao skandal i počinje da deluje kao norma. Kada postane norma, prestaje da bude incident — i postaje politika. A upravo je to trenutak u kojem govor mržnje postaje najopasniji: ne kada viče, nego kada se podrazumeva.
U tom smislu, pitanje termina „šiptar“ nije samo pitanje rečnika. To je pitanje društvenog modela koji se obnavlja: modela u kojem se etnička oznaka koristi da bi se označio neprijatelj, ponizio protivnik, homogenizovala publika i održala trajna politička mobilizacija. I zato je ovaj problem mnogo širi od same lingvistike — on zadire u samu strukturu javnog govora, političke kulture i odnosa prema jednom narodu u svojoj državi i šire.
