Navršava se 27 godina od potpisivanja Vojnotehničkog sporazuma na vojnom aerodromu kod Kumanova u Severnoj Makedoniji, kojim je formalno okončano NATO bombardovanje tadašnje Savezne Republike Jugoslavije.
Sporazum je usledio nakon 11 nedelja vazdušnih udara i petodnevnih pregovora.
Potpisali su ga predstavnici tadašnje SRJ i Međunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR), konkretno generali VJ i MUP-a Svetozar Marjanović i Obrad Stevanović, te britanski general Majkl Džekson u ime NATO-a.
Dan kasnije, Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244, koja i danas predstavlja međunarodnu pravnu osnovu u vezi sa kosovskim pitanjem.
Dolazak međunarodnih snaga
Dva dana potom, 12. juna 1999, prve ruske trupe ušle su na aerodrom u Prištini, kao deo međunarodnog kontingenta, nakon premeštanja iz baze u Ugljeviku (BiH).
Istog dana pristigle su i britanske trupe. Pokušaj kontrole nad prištinskim aerodromom Slatina između NATO-a i ruskih snaga izazvao je incident koji je razrešen tek mesecima kasnije, kada je do sredine oktobra 1999. kontrolu preuzeo NATO.
Ruski kontingent KFOR-a povučen je sa Kosova 2003. godine.
Mir ili kapitulacija
Tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević obratio se građanima čestitkom povodom mira, iako i danas u javnosti postoji rašireno tumačenje da je reč o kapitulaciji – makar i „nepotpunoj“.
Zvaničnici, naročito iz bezbednosnih struktura, godinama su osporavali takvu formulaciju, ističući da nisu predati ni teritorija ni oružane snage neprijateljskoj strani.
Tako je i nekadašnji general policije Obrad Stevanović, potpisnik sporazuma, svojevremeno za RTS izjavio da se ne može govoriti o kapitulaciji.
Za kosovske Albance, ovaj datum označava „oslobođenje Kosova“, dok su Srbi, naročito oni sa Kosova, jun i naredne mesece doživeli kao egzodus, praćen brojnim etnički motivisanim zločinima, proterivanjem i napuštanjem pokrajine.
Sporazumom iz Kumanova je predviđeno povlačenje celokupnog vojnog i bezbednosnog aparata SRJ i Srbije, uključujući oružane snage, vazduhoplovstvo, pograničnu i specijalnu policiju, obaveštajne službe i sve druge formacije koje komandant KFOR-a odredi.
Predviđen je i moguć povratak vojnog osoblja Srbije i SRJ, uz odobrenje KFOR-a – odredba koja nikada nije ispunjena i retko se spominje u kosovskoj i zapadnoj javnosti.
Sporazumom su definisane i bezbednosne zone – vazdušna (25 km od granice Kosova ka unutrašnjosti SRJ) i kopnena (5 km širine, ukupno 382 km dužine). Vazdušna zona ukinuta je 2015, dok je gornji vazdušni prostor otvoren za civilni saobraćaj 2014.
Saradnja bivših neprijatelja danas
Današnja saradnja Vojske Srbije i KFOR-a sve je bolja, a odvija se na dva nivoa – glavni (između komandanata KFOR-a i Generalštaba VS) i niži (lokalni i koordinacioni).
Redovni sastanci Zajedničke komisije služe razmeni informacija o bezbednosti u kopnenoj i vazdušnoj zoni, kao i reagovanju na incidente.
Takođe, Srbija sarađuje sa NATO u okviru programa Partnerstvo za mir još od 2006. godine, dok je 2015. potpisan Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP), najviši oblik saradnje za države koje nisu članice Alijanse.
Iako Srbija zvanično vodi politiku vojne neutralnosti i ne planira članstvo u NATO-u, saradnja se odvija kroz zajedničke vežbe, obuke, reformu sistema odbrane i učešće u međunarodnim mirovnim misijama, dok u Beogradu deluje i NATO kancelarija za vezu pri Ministarstvu odbrane.
Poslednja značajnija taktička vežba Vojske Srbije sa zemljama NATO održana je upravo ove godine i zvanično nosi naziv „NATO – Srbija“. Održana je u Srbiji, kod Bujanovca. U njoj je učestvovalo oko 600 vojnika jedne i druge formacije, a iz NATO deo vežbi su bili pripadnici snaga Italije, Rumunije, Turske, SAD-a, Velike Britanije, Nemačke, Francuske i Crne Gore.
Upravo tokom trajanja ove vežbe, Beograd je, a potom i Bujanovac, posetio i zamenik pomoćnika generalnog sekretara NATO-a Kevin Hamilton. Poručio je da NATO želi da produbi saradnju sa Srbijom, kao najuticajnijom državom u regionu. Međutim, tokom boravka u Prištini za tamošnje medije poručio je da će ipak to produbljivanje odnosa sa Srbijom imati svoje uslove, a to je ono što NATO stalno ponavlja – preuzimanje odgovornosti za Banjsku.
Tok zajedničke vežbe sa Srbijom je pohvalio uz poruku da ovakva saradnja pokazuje namere NATO za unapređenje saradnje sa Srbijom.
Pre ove vežbe održana je takođe još jedna značajna zajednička vojna vežba Vojske Srbije sa zemljama NATO, u junu 2023. godine – međunarodna vežba “Platinasti vuk 2023” u bazi „Jug“ takođe kod Bujanovca.
U njoj su učestvovali pripadnici Vojske Srbije zajedno sa vojnicima više država članica NATO i partnerskih zemalja, a cilj je bio unapređenje interoperabilnosti i priprema za multinacionalne mirovne operacije.
Kako je tada primetila ruska država agencija TASS, ova vežba je održana uprkos moratorijumu na međunarodne vojne vežbe koji je Srbija uvela 2022. godine – vlada je tada napravila izuzetak upravo za Platinastog vuka zbog, kako je zvanično saopšteno, obaveza Srbije u međunarodnim misijama.
Srbija poslednjih godina modernizuje vojsku kupovinom opreme iz različitih zemalja, uključujući i države članice NATO. Među značajnijim nabavkama je ugovor sa Francuskom o kupovini 12 borbenih aviona Dassault Rafale, što predstavlja prvi put da Srbija nabavlja zapadne borbene avione.
Srbija je članica Parlamentarne skupštine NATO-a, dok se Kosovo pretprošle godine, u pridruženom svojstvu, priključilo ovom telu tačno na godišnjicu početka NATO intervencije 1999.
Kosovo je 2008. jednostrano proglasilo nezavisnost. Broj država koje su ga priznale je sporan, ali se procenjuje na oko 100. Samo prošle godine, Kosovo je priznato od strane još tri zemlje – Sudan, Kenija i Sirija.
Kosovske bezbednosne snage se kroz zakonske izmene, u desetogodišnjem periodu (2016 – 2026) transformišu u „Vojsku Kosova“, bez promene imena, ali uz podršku pojedinačnih zemalja NATO – SAD, Turske, Velike Britanije, Nemačke, Italije, Albanije, Hrvatske, itd.
Pred istek decenijske transformacije, ova saradnja je sve intenzivnija i šira.
KBS ne može na Sever, jer ga u tome sprečava poseban sporazum između Kosova i NATO-a iz 2013. godine, u kom se Priština obavezuje da – svaki ulazak pripadnika KBS-a na sever mora biti izvršen uz odobrenje komandanta misije KFOR-a.
Ali ne samo to, KBS je od nedavno i deo vojnog sporazuma, koji je potpisan prošle godine ove godine sa Hrvatskom i Albanijom.
Pitanje povratka srpske vojske i incidenti
Krajem 2022. srpski predsednik ponovo je aktuelizovao pitanje povratka vojske na Kosovo, upućujući pismo KFOR-u.
Na Badnje veče 2023. na Merdaru je uručen odgovor, koji nikada nije javno objavljen. Predsednik je tada govorio o negativnom ishodu.
Više eksperata ove poteze srpskih vlasti ocenilo je kao politički marketing za domaću javnost. Ove zahteve pratilo je nekoliko drugih poteza vlasti, u čijem je središtu bilo podizanje vojnih i policijskih snaga ka i oko administrativne linije u isto vreme dok je na Severu Kosova generisana nova kriza.
Tokom 2023. usledili su incidenti. U maju u Zvečanu, došlo je do sukoba između Srba i vojnika KFOR-a, pri čemu je povređeno 93 pripadnika snaga NATO-a. Kako je KFOR saopštio – najbrojnije ranjavanje Alijanse od 1999. godine.
Septembra iste godine dogodio se oružani sukob u selu Banjska.
U razmeni vatre između naoružanih Srba i kosovske policije poginula su četiri lica, a zaplenjeno je oružje vrednosti oko pet miliona evra. Komandant grupe, Milan Radoičić, kasnije je preuzeo odgovornost. Događaj je izazvao osude i označen kao politički bezbednosni udarac za interese Srbije i Srba na Kosovu.
Nakon septembra 2023. NATO je rasporedio dodatne stotine vojnika na Kosovo, a ova formacija, te i ostale međunarodne adrese, i danas insistiraju na procesuiranju odgovornih.
Srbija je neposredno nakon septembra 2023. povukla dodatne trupe.
Novi incident – diverzija na kanalu Ibar-Lepenac dogodio se na Severu Kosova u novembru 2024. godine, u Donjim Varagama, što je prouzrokovalo višednevnu obustavu vodosnabdevanja pijaćom vodom širom Kosova.
Kosovski zvaničnici su za napad optužili Beograd i neposredno Aleksandra Vučića i Milana Radoičića kao navodne organizatore, što su srpski organi i Vučić oštro demantovali, a međunarodna zajednica pozvala na detaljnu istragu pre bilo kakvog optuživanja i donošenja zaključaka.
Za razliku od Banjske, NATO je i dalje znatno uzdržaniji u upiranju prstom, a Banjsku i Ibar Lepenac vide kao dva odvojena i različita incidenta.
Mirovni i politički sporazumi, i aktuelno stanje
Sporazumi su se kroz proteklih 27 godina, koje su potpisivali i usaglašavali Beograd i Priština kretali od bezbednosnih i mirovnih ka političkim i tehničkim.
Od Rezolucije SBUN 1244, preko Ahtisarijevog (koji srpska strana nije prihvatila), Briselskog sporazuma, Vašingtonskog, do najnovijeg Evropskog sporazuma o putu za normalizaciju odnosa Kosova i Srbije, a sve se otvorenije najavljuju i težnje ka tzv. konačnom sporazumu o normalizaciji.
Uprkos tome, implementacija ključnih tačaka, posebno dogovorena Zajednica srpskih opština – i dalje je izvor zastoja.
Iako se smatra da je zajednička karakteristika svih sporazuma – mali napredak, mnogo zastoja i različita tumačenja obaveza dve strane, utisak uprkos svemu je da se poslednji sporazum sprovodi kontiunirano.
U prilog tome govori činjenica da su kosovske vlasti na severu, ali i u većinski srpskim opštinama južno od Ibra, za protekle dve godine – zatvorile gotovo sve srpske institucije, opštinske organe, banke, pošte, uključujući i one institucije koje pružaju socijalne usluge.
Od srpskih institucija na Kosovu ostale su zdravstvene i obrazovne.
Međutim, poslednjih godina i one su sve češće predmet upozorenja kosovskih vlasti, odnosno javnih najava da bi i njihov status mogao da bude predmet budućih institucionalnih rešenja u kosovskom sistemu.
