Zvanični podaci o broju osoba sa invaliditetom u srpskoj zajednici na Kosovu nisu dostupni, a procene iz nezvaničnih izvora variraju od 3.800 do više od 6.000 osoba. Njihov položaj i dalje je izuzetno težak, a problemi prevazilaze i etničke podele. Ono sa čim se oni susreću je diskriminacija i stigmatacija, kao i nedostatak socijalno-drušvenog programa. Najakutniji problemi – niska socijalna davanja i nemogućnost zaposlenja. Osim sistemskog i proaktivnog delovanja institucija, preko im je potrebna empatija i razumevanje svakog od nas.
Međunarodni dan osoba sa invaliditetom obeležava se danas, 3. decembra. Obeležavanje ovog dana ima za cilj da promoviše razumevanje pitanja invaliditeta i mobiliše podršku za dostojanstvo, prava i dobrobit osoba sa invaliditetom.
Međunarodni dan osoba sa invaliditetom je ove godine posvećen temi „Transformativna rešenja za inkluzivni razvoj: uloga inovacija u stvaranju pristupačnijeg i pravednijeg sveta“.
O tome kakva je kakav je njihov položaj trenutno na Kosovu, problemi sa kojima se oni suočavaju, odnos institucija prema njima i šta je potrebno kako bi se život osoba sa invaliditetom unapredio, razgovarali smo sa izvršnim direktorom Centra za afirmativne društvene akcije (CASA), Miodragom Marinković.
Pretpostavka Svetske zdravstvene organizacije je da u proseku 13% stanovništva u svakoj zajednici pati od stanja koje se kvalifikuje kao jedna vrsta invaliditeta.
„Primenom te formule, procenjuje se da broj osoba, pripadnika nevećinskih zajednica na Kosovu, koji pate od nekog oblika invaliditeta, prelazi 12.000“, poručuje on.
Kada je u pitanju konkretno srpska zajednica na Kosovu, kaže da o tome nema zvaničnih podataka, ali da se, iz nezvaničnih izvora, procenjuje da je taj broj od 3,800 do 6,000.
Ukazuje na to i da se postojeci statistički podaci uglavnom zasnivaju na medicinskom modelu klasifikacije, koji se bazira na medicinskim procenama invaliditeta, ali da je taj broj mnogo veći.
„Snažna društvena stigma koja prati status osobe sa invaliditetom utičE na to da se veliki broj njih odbija registrovati uprkos tome što pate od nekog oblika invaliditeta. To je posebno izraženo kod roditelja čija deca imaju neki oblik invaliditeta“, kaže.
Njihov položaj na Kosovu je, poručuje Marinković, i dalje izuzetno težak.
„I to je jedan od problema čije proporcije prevazilaze etničke podele, jer se osobe sa invaliditetom bez obzira na etničku pripadnost suočavaju sa mnogobrojinim oblicima diskriminacije i stigmatizacije“, ističe.
Ipak, smatra da osobe sa invaliditetom koje žive u nevećinskim zajednicama, povrh tih generičnih problema, moraju da se nose i sa dodatnim izazovima koji proizilaze iz njihovog statusa nevećinske zajednice, a to uključuje otežani pristup uslugama na centralnom nivou i programima podrske OSI.
„Tu je i mnoštvo administrativnih prepreka vezanih za lična dokumenta koji su uslov za sticanje određenih davanja, jezičke prepreke u pristupu informacijama, sloboda kretanja, bezbednost i tako dalje. Dakle radi se o višestrukim diskriminacionim praksama, a rezultat toga je da veliki broj njih danas živi na društvenoj margini, bez adektvatne podrške i zaštite“.
Problemi sa kojima se suočavaju teško je i izlistati, a neki su čak očigledni – poput nedostatka adekvatne infrastrukture koja bi im omogućila nesmetano kretanje i olakšala svakodnevni život, zatim prepreke u sticanju obrazovanja, adekvatna zdravstvena nega i ostalo. Sve su to, poručuje Marinković, problemi egzistencijalne prirode.
Ističe da su ipak najakutniji među njima – niska socijalna davanja, čak nedovoljna i za dostojanstven život, kao i prepreke u pronalaženju posla. A ako i do posla dođu, neretko se i tu suoče sa diskriminacijama i neprilagođenim uslovima.
„Postoje podaci da je čak 85% osoba sa nekom vrstom invaliditeta nezaposleno. A mali broj onih koji na neki način uspe da pronađe posao suočava se različitim oblicima diskriminacije na radnom mestu, neprilagođenim radnim okruženjem, diskriminacijom u visini primanja i nizom sličnih problema. Posledica svega toga je veliki broj osoba sa invaliditetom u nemogućnosti da obezbedi sredstva za najosnovnije životne potrebe“, ističe.
Dodaje da postoji veliki broj institucionalnih usluga i programa socijalnih davanja, ali da je ono što nedostaje zapravo afirmativni i proaktivni institucionalni pristup u rešavanju problema sa kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom.
Kao primer za to naveo veliki broj pešačkih prelaza u Kosovskoj Mitrovici na kojima postoji pristup za invalidska kolica, a koje oni kojima su namenjeni ne mogu koristiti – jer ih nelegalno parkirani automobili blokiraju. Kaže da nije bio svedok da je zbog toga neki automobil uklonjen.
Isto se, poručuje, odnosi i na ciljane programe zapošljavanja osoba sa invaliditetom.
„Na primer kroz grantove za započinjanje sopstvenih biznisa, podsticajna sredstava poslodavcima za adaptaciju prostora i upošljavanje osoba sa invaliditetom na kraju krajeva i dosledna primena zakonskih kvota za zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Jednostavno, takvih programa nema ili su izuzetno retki“, navodi Marinković.
Mi kao društvo ne vodimo dovoljno računa o naših sugrađanima koji se nose sa nekom vrstom invaliditeta
Poboljšanje uslova u kojima žive građani sa invaliditetom, ukazuje Marinković, zahteva širu društvenu odgovornost i mobilizaciju, zatim sistemsko i proaktivno delovanje institucija, ali, ističe, i empatiju i razumevanje svakog od nas.
„To je vrlo težak zadatak, ali alternative i prečice ne postoje“, naglašava.
Poručuje da osim lokalnih i centralnih insitucija, veliku ulogu u naporima da se položaj osoba sa invaliditetom unapredi, ima i civilno društvo: „To je u stvari prirodna uloga civilnog sektora, da dopunjuje nedostatke u pružanju insitucionalnih usluga osobama sa invaliditetom“.
Međutim, u srpskoj zajednici na Kosovu, i nevladine organizacije i asocijacije koje okupljaju osobe sa invaliditetom nailaze na problem, a koji se tiču obezbeđivanja sredstava za rad.
„Nemaju dovoljno internih upravljačkih kapaciteta za obezbeđivanje fondova. A ti kapaciteti se pak stiču upravo preko finansiranja projekata i programa. Tako da se one trenutno nalaze u začaranom krugu iz kojeg je vrlo teško izaći“, kaže Marinković.
Zbog svega toga, NVO „CASA“ priprema inicijativu na kreiranju koalicije koje okuplja organizacije koje se bave pravima osoba sa invliditetom u srpskim sredinama na Kosovu.
Njihov cilj je da naprave okvir za koordinisano delovanje, kako bi im pomogli u osiguravanju fondova i izgradnji internih kapaciteta.
„To će ustvari biti jedna od glavnih programa naše organizacije u 2023. godini, a verovatno i u godinama koje slede“, poručuje Marinković.
Ujedno, povodom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom NVO „CASA“ i NVO „Faktor“ organizuju dvomesečnu kampanju pod nazivom “Posmatrajte svet našim očima”, a kako bi
ukazali na težak i veoma loš položaj osoba sa invaliditetom u kosovskom društvu, uz apel na lokalne i centralne institucije da preduzmu mere za uključivanje osoba sa invaliditetom u sve aspekte društvenog života i razvoja.
NVO „CASA“ nizom aktivnosti u okviru te kampanje ima za cilj da ukaže na brojne probleme sa kojima se osobe sa invaliditetom suočavaju zbog nejednakih društvenih mogućnosti.
Pozvali su sve društvene aktere da se uključe u ovu akciju, promovišu i dele sadržaje koje će objavljivati tokom tog perioda, a koji će biti dostupni na njihovim kanalima i društvenim mrežama.
