Problem maloletnika na ulici – obaveze institucija, ali i pojedinaca

Bolesti zavisnosti, zlostavljanje, seksualna eksploatacija, trgovina ljudima, samo su neki od rizika kojima su izloženi maloletnici koji žive, ali i rade na ulici. Iako broj dece na ulici nije zanemarljiv, ipak su često nevidljiva, kako za prolaznike, tako i za sam sistem.

Svi smo dužni, od nadležnih institucija do pojedinaca, da se borimo za najbolje interese deteta i u obavezi smo da reagujemo ako procenimo da je ono u opasnosti. Međutim, takva slika se u praksi, ipak, vrlo retko sreće.

Tačan broj dece na ulici nije lako utvrditi. Najčešći razlozi zbog kojih borave na ulici su ekstremno siromaštvo, beg od nasilja i trgovina ljudima.

„Ono što zabrinjava jeste da većina te dece nije bez roditelja. Mnogi od njih imaju dom i žive roditelje, ali ne žive sa njima. Neki održavaju kontakt sa roditeljima, ali su više na ulici nego u kontaktu sa njima. Iz različitih razloga su se zatekli tu. Mnogi da bi povećali porodični budžet. Međutim, ono što treba svima nama da bude alarm, mnoga od te dece su pobegla od kuće bežeći od nekog vida zlostavljanja ili psihičkog maltretiranja i slično. Ima i onaj broj dece u određenim gradovima koja su u lancu trgovine ljudima, koja su naterana na prosjačenje“, ukazuje supervizorka u Centru za socijalni rad u Zubinom Potoku, psihološkinja i porodična psihoterapeutkinja, Simona Đurović.

Upravo deca koja su gladna i prepuštena sebi na ulici, bez adekvatnog nadzora, u najvećem su riziku da postanu žrtve.

„Deca koja žive ili rade na ulici izložena su najvišim nivoima rizika, ne samo od oboljevanja i korišćenja psihoaktivnih supstanci, koje su na ulici dostupne, te trgovine ljudima. Ona su najčešće žrtve i zlostavljanja i seksualne eksploatacije. Najlakše se vrbuju deca koja su u ekstremnom siromaštvu, koja će poverovati da spas mogu naći u nekim obećanjima da će biti super plaćena, zaposlena“, objašnjava Đurovićeva.

Rad noću za decu bilo kog uzrasta opasan i štetan, Centar za socijalni rad u obavezi da reaguje

Prema rečima psihološkinje, svaki rad na ulici za decu mlađu od sedam godina smatra se i opasnim i štetnim i to je kažnjivo. To važi i za decu koja imaju manje od 14 godina, a koja su bez adekvatnog nadzora. Međutim, rad maloletnika na ulici moguće je tolerisati ukoliko je usmeren na doprinos kućnom budžetu, ali pod uslovom da je maloletno lice pod adekvatnim nadzorom.

„Naravno, ukoliko je Centar za socijalni rad procenio da to dete radi sa namerom da preživi, da pomogne kućnom budžetu i da niko ne zloupotrebljava taj novac, nego ga koriste isključivo za obezbeđivanje egzistencije i njega i drugih članova porodice“, pojašnjava Đurovićeva.

Sa druge strane, noćni rad za decu bilo kog uzrasta smatra se i opasnim i štetnim, jer, kako dodaje psihološkinja, to nije optimalna sredina za razvoj deteta. U takvim slučajevima, Centar za socijalni rad je i te kako u obavezi da reaguje.

„Smatra se opasnim zato što utiče na dete, ometa ga u njegovim školskim aktivnostima, remeti mu kvalitet života. Dete izostaje iz škole, provodi polovinu dana spavajući jer je noću bilo budno. Prosto, nije optimalna sredina za razvoj deteta i u tom smislu Centar mora da reaguje“, ukazuje Đurović.

Posledice boravka na ulici

Posledice boravka na ulici i uopšte života u ekstremnom siromaštvu su vrlo ozbiljne, kako u socijalnom, ličnom, tako i u zdravstvenom aspektu, dodaje.

„Ta deca često nemaju mogućnost da se razviju do svojih punih potencijala. Posledice po moralni, socijalni i emocionalni razvoj da ne pričam. Deca usled te nedovoljne kognitivne intelektualne stimulacije ne odlaze u školu, izbegavaju školu, oni su u većem riziku da krenu stranputicom u odnosu na decu koja su u sistemu. Problem je što su im slabe veze sa roditeljima, bez nadzora su, pothranjeni su. Niste videli nikad debelo dete na ulici, uglavnom su mršavi, anemični. Da ne pričam o tome da nemaju pravo ni na igru, na detinjstvo, rade noću, prodaju nešto. Situacija je alarmantna“, naglašava Đurović.

Mere koje preduzima Centar za socijalni rad

Preventivni i korektivni nadzor, mere su koje Centar za socijalni rad treba da preduzme kada su u pitanju roditelji čija su deca na ulici.

U okviru preventivnog nadzora, kao prve mere, ideja je da Centar pomogne roditeljima da pravilno ispune svoje obaveze. To znači da do preventivnog nadzora dolazi ukoliko Centar smatra da roditelji sve ostalo rade dobro, ali su zbog ekstremnog siromaštva prinuđeni na odluku da dete doprinosi kućnom budžetu.

„Centar preporučuje šta ne sme da se radi, kakva ponašanja jesu i nisu dozvoljena u skladu sa uzrastom deteta i njegovim potrebama, stanjem i slično. Ukoliko ima saradnju i saglasnost roditelja, onda to ide lako. Radi se plan zaštite, kako da se oni osnaže, pomaže im se nekom trajnom i kontinuiranom novčanom socijalnom pomoći. Obezbeđuju se prihodi na neki drugi način, da dete ne bi moralo da zarađuje u ime svih. Nama nije u interesu da rasturamo porodični sistem ukoliko to ne moramo. Sve ono što gledate po filmovima gde su socijalni radnici ’babaroge’, upadaju u kuću i odvode decu ili ne znam šta, to prosto nije istina. To teška srca radimo samo kad moramo. Nama je prioritet zaštita detetovih najboljih interesa broj jedan i ne reagujemo sve dok ne moramo da reagujemo“, obrazlaže Đurovićeva.

Korektivni nadzor se primenjuje ukoliko roditelji i dalje nastave sa postupcima koji nisu optimalni za rast i razvoj deteta – prisiljavaju ga na nešto, grubo ga zanemaruju, zlostavljaju, itd.

„Tada Centar za socijalni rad izriče mere prvo korektivnog nadzora gde im tačno navodi koja su to ponašanja koja treba da isprave – upućuje ih na savetovanje, traži da polažu račune o tome kako troše taj novac i slično. Ukoliko se roditelj ogluši i u tom smislu nema saradnje, Centar može da ide dalje i da pokrene postupak za delimično ili potpuno lišavanje roditeljskog prava pred nadležnim organima i da se utvrdi na koji način je roditelj doprineo tome da to dete u sredini u kojoj je, nije bezbedno, nema optimalne uslove za rast i razvoj, ima rizik od zlostavljanja, zanemarivanja i slično“, pojašnjava dalje.

Mere starateljske zaštite preduzimaju se u slučaju kada je dete bez roditeljskog staranja.

„Tako što mu obezbedimo neki privremeni ili dugoročni smeštaj u skladu i sa njegovom procenom potreba. Dete stalno treba da učestvuje u tome. Inače, taj plan neće funkcionisati ako nemate njegovu saglasnost za ono što odlučujete sa njim. Ne umesto njega. Nekada morate umesto njega, ali to su situacije kada ono nije svesno u kolikoj je opasnosti. Ali uglavnom radite tako da dete sve vreme aktivno participira i ono samo kaže šta želi, a šta ne“.

Kako i kome prijaviti?

Ukoliko pojedinac, institucija, organizacija ili bilo ko ko je zainteresovan za zaštitu dece, proceni da je maloletnik koji je na ulici u opasnosti, Centru za socijalni rad to može prijaviti pismenim, usmenim ili telefonskim putem, navodi Đurović.

„U prijavi treba da date podatke o detetu i porodici koji su vam poznati i za koje imate neku sumnju da se tu dešava nešto što smatrate da nije primereno uzrastu deteta, da postoji neki rizik da je dete zlostavljano, zanemareno, na šta god sumnjate. Navodite i razloge zbog kojih mislite da se radi o zlostavljanju, zanemarivanju ili nekoj zloupotrebi deteta“.

Ako se prijava vrši usmeno, u tom slučaju podnosilac se javlja lično Centru za socijalni rad kako bi se obavio razgovor.

Kada je u pitanju prijava telefonskim putem, dodatno je potrebno dostaviti prijavu i pismenim putem u roku od 48 sati.

„Trijažer, odnosno prijemni radnik u Centru za socijalni rad, na osnovu informacija koje ste dostavili, kao građanin ili neka institucija, organizacija (…) odlučuje da li će se dalje razmatrati te informacije u okviru centra ili će vam dati informacije kojoj službi u zajednici treba da se obratite. Na osnovu svih dostupnih podataka – prethodna evidencija u Centru, eventualno neka medicinska dokumentacija i informacije koje dobija iz razgovora sa vama, Centar uzima u obzir i donosi odluku da li postoji sumnja na neko zlostavljanje i zanemarivanje, koliko je osnovana i da li postoji potreba za nekom hitnom zaštitom“.

Po prijavi, Centar za socijalni rad u svojoj nadležnosti ujedno ima mogućnost i da hitno interveniše.

„Ukoliko se smatra da je sumnja opravdana, odmah se obaveštava i policijska uprava i tužilaštvo. Pokreće se postupak i donosi se zaključak o hitnom obezbeđivanju smeštaja za dete. Znači, izmeštanje iz te sredine za koju smatramo da za dete nije sigurna, da detetu preti neka opasnost. Postavlja se privremeni staratelj. Tu je uglavnom neko iz redova radnika Centra za socijalni rad i pokreću se određeni postupci krivično-pravne odgovornosti roditelja, staratelja, odraslih lica koji su na neki način zloupotrebili, zlostavili, zanemarili dete“.

Povratna informacija po prijavi

Ukoliko je prijava podneta anonimno, Centar za socijalni rad nije u obavezi da pruži povratnu informaciju. Međutim, ako je prijava podneta usmenim ili pismenim putem, odnosno, zna se tačno ko je podnosilac prijave, Centar za socijalni rad je dužan da u roku od 10 dana od dana podnošenja prijave pruži podnosiocu određene informacije u vezi sa datim slučajem.

„Mi bismo u toj povratnoj informaciji dali jedno pisano obaveštenje koje smo to mere preduzeli, koje smo odluke doneli u vezi sa tim okolnostima i situacijom koja je kod određenog lica, institucije, organizacije (…) izazvala zabrinutost za dete. Naravno, sve vreme uz poštovanje privatnosti i poverljivosti podataka. Dakle, postoji način da damo informaciju podnosiocu šta smo uradili konkretno sa prijavom“, otkriva Đurovićeva.

Šta u slučaju kada podnosilac prijave posumnja da centar za socijalni rad nije adekvatno postupio?

Ukoliko podnosilac prijave posumnja da Centar za socijalni rad ne ispunjava svoje obaveze na adekvatan način u vezi sa datim slučajem, adresa na koju se može obratiti je nadležno ministarstvo. U ovom slučaju, to je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kao i Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju.

„Oni će izvršiti nadzor nad kvalitetom našeg rada, tražiće informacije u vezi sa tim što ste prijavili. U svakom slučaju, imate pravo da tražite na višoj instanci da se ispita da li je kvalitet rada bio na zadovoljavajućem nivou, da li smo mi odradili ono što smo po zakonu bili u obavezi“.

Obaveze socijalnog radnika i van radnog vremena

Socijalni radnik mora da nađe vreme, čak i u slučaju kada sam primeti ili dođe do nekih saznanja da postoji sumnja da je dete u riziku. Njegova je obaveza da oceni koliko je ta sumnja osnovana. Štaviše, na osnovu procene da je sumnja opravdana, dužan je da o tome u najkraćem roku obavesti javno tužilaštvo i organ unutrašnjih poslova, napominje Đurović.

„Nemoguće je da zatvorimo oči pred takvim stvarima. Naša je dužnost i obaveza da reagujemo i obavestimo više instance. Činjenica da se nalazimo na Kosovu, ni na koji način nas ne dovodi u situaciju da možemo da izbegnemo neke od svojih dužnosti. Naprotiv, mislim da ovde moramo duplo više da se trudimo da zaštitimo našu decu baš zato što je naša okolnost specifična. Mi, kao Centri za socijalni rad, radimo prema zakonima Republike Srbije. Tu je jasno definisan pravni okvir za sprečavanje i prevenciju nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja dece. Svi Centri na severu rade prema opštem Protokolu za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja. Posebne protokole imaju i pravosudni organi i Ministarstvo unutrašnjih poslova i obrazovanje. Metod rada je isti za sve i ne možemo ga izbeći“, kategorična je ova psihološkinja.

Deca na ulici nevidljiva i za pojedince i za sistem

Na našem podneblju još uvek nije razvijena svest o tome da slučajeve dece koja su na ulici treba prijavljivati. Više smo skloni da u takvoj situaciji okrenemo glavu i kažemo „to nije moja stvar“, umesto da na to gledamo kao na odgovornost.

„Nekako smo svi skloni da zatvorimo oči. Da usled svih svojih problema nekih kažemo ‘samo mi još ta briga treba, neću da se mešam u to’. To je ono što mene i kao čoveka koji živi ovde, ali i kao stručno lice koje radi u socijalnoj zaštiti, jako brine i čini tužnom jer postajemo i slepi i gluvi na vapaje ljudi koji se očigledno nalaze na nekim marginama i u visokom riziku od zloupotreba, zlostavljanja i nasilja. Šta nas sprečava? Zašto okrećemo glavu? To je pitanje koje treba da postavimo sebi. Da li bismo okrenuli glavu da se na mestu te devojke našla moja sestra, rođaka, kuma, drugarica? Moramo prosto da razvijemo empatiju. Znam da živimo u teškim okolnostima, ali nemamo izgovor za bezosećajnost, za autizam u koji sve više ulazimo, otuđujemo se jedni od drugih i to ne sme da se dešava, jer tako narušavamo društvo. Ni nama samima neće biti dobro u takvom društvu ‘na koncu’“, upozorava Đurovićeva.

Dodatni problem koji se javlja kod mnoge dece u sličnoj situaciji je nepostojanje sistemske zaštite, na koju imaju puno pravo.

„Mnoga od njih uopšte nisu registrovana u matičnoj knjizi rođenih, nemaju osnovni dokument. Možete da zamislite koliki je spektar prava njima uskraćen kad oni nemaju jedan osnovni dokument na osnovu kog mogu da ostvaruju ta prava. Od upisa u školu, ostvarivanja prava na novčanu socijalnu pomoć (…) Za milion prava ostaju uskraćeni zbog takve jedne stvari jer su nevidljivi za sistem“, ukazuje Đurović.

Plan zaštite dece u uličnoj situaciji

Do nedavno, u Srbiji u pravnom smislu nije bilo precizno i jasno definisano kako zaštiti decu koja se nalaze u uličnoj situaciji. Novina je da su maja meseca ove godine, Ministarstvo za brigu o porodici, Ministarstvo za socijalni rad, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Republičko javno tužilaštvo i Grad Beograd, potpisali Plan zaštite dece u uličnoj situaciji od nasilja, zanemarivanja i iskorišćavanja.

„U smislu da se jasno delegira ko će biti odgovoran, koji su to nadležni organi i ustanove koje treba da sprovode taj plan zaštite. Pre svega, tu su centri za socijalni rad, policijska uprava, viša i osnovna javna tužilaštva, ali naravno i svi oni organi i organizacije koji imaju zakonsku obavezu ili su zainteresovani za rešavanje problema dece u uličnoj situaciji. Tu su zdravstvene ustanove, škole, vrtići, organizacije civilnog društva, komunalna milicija i svi građani, u stvari“, navodi Đurovićeva.

Ovim planom svim nadležnim institucijama prioritet treba da bude da se broj dece na ulicama smanji, u najboljem slučaju iskoreni.

„Potpisivanjem ovog plana ideja je da se svi predstavnici organa starateljstva i ministarstva unutrašnjih poslova, tužilaštva, civilnih organizacija, bave time koliki je broj dece na ulici i prema tome da se prave strategije, planovi kako, kojim akivnostima da se ta deca sklone sa ulice“.

Prednosti i mane dva odvojena sistema

Na Kosovu i Metohiji u većini mesta sa srpskom većinom postoje po dva Centra za socijalni rad koja funkcionišu po srpskom i kosovskom sistemu. Psihološkinja Simona Đurović to ne vidi kao prepreku, jer su, prema njenim rečima, pored srpskog, i Centri za socijalni rad po kosovskom sistemu takođe orijentisani ka zaštiti najboljeg interesa deteta.

„I oni rade u skladu sa Konvencijom UN za zaštitu i prava dece. I oni po porodičnom zakonu i Zakonu socijalne zaštite imaju definisan način na koji se neko štiti od nasilja, zloupotrebe, zlostavljanja. Intervencije koje sprovode su iste – da se prekine zlostavljanje, da se što pre osigura bezbednost, da se stvore nesmetani uslovi za funkcionisanje, za razvoj deteta u porodici, da se doprinese smanjenju rizika od ponavljanog zlostavljanja, da se nekako saniraju posledice. Dakle, isti je princip rada, iste su mere“.

Jedina otežavajuća okolnost, prema njenom mišljenju, je jezička barijera.

„Nama je problem kada su neke usluge socijalne zaštite razvijene na jugu, a ne postoje na severu, a onda imamo korisnike koji ne govore albanski, nego isključivo srpski i prosto sa moralnog aspekta nije prihvatljivo da takvu decu šaljemo u prihvatilište ili u dom za decu bez roditeljskog staranja koji postoji npr. u Prištini, gde osoblje govori isključivo albanski“.

Sa druge strane, u određenim situacijama, to može biti i prednost.

„To je ujedno i prednost što imamo na raspolaganju i jednu i drugu instituciju, pa kada imamo dete albanske nacionalnosti, možemo da mu obezbedimo da ima neku uslugu socijalne zaštite na svom maternjem jeziku. Sa druge strane, koristimo resurse Srbije za sve – za smeštaj i u domove, za stara lica i za decu bez roditeljskog staranja, materinski dom (…) Dakle, koristimo sve resurse Republike Srbije koji su na raspolaganju. Kad nešto ne možemo da sprovedemo u delo, nekad imamo mogućnost da biramo između sistema, pa da obezbeđujemo jednu sveobuhvatniju zaštitu za korisnika“.

Mana kod oba sistema je ta što određene usluge nisu razvijene jer nemaju finansijsku stabilnost.

„Nemate novca iz budžeta da finansirate jedno svratište, a znate koliko bi dece spasili sa ulice. To su stvari koje otežavaju sprovođenje bilo kakve zaštite“, podvlači Simona Đurović.

Izvor :
Radio Kontakt Plus