Po Ustavu Kosova službeni i potpuno ravnopravni jezici su srpski i albanski, čija je upotreba definisana i zakonskim regulativama. Međutim, godinama se od brojnih “stručnjaka”, u javnost iznose izgovori “Zakon o upotrebi jezika je dobar, ali njegova primena nije na zadovoljavjaućem nivou.
Poverenik za jezike na Kosovu Slaviša Mladenović smatra da je to “apsolutno neprihvatljiva fraza”.
“Zakon po sebi ništa ne znači ukoliko primena nije na zadovoljavajućem nivou. Itekako se mora unaprediti primena zakona o upotrebi jezika, a do toga će doći tek onda kada dvojezičnost i zakon o upotrebi budu i dobili neku vrstu prioriteta, jer su itekako bitan element u ostvarivanju svih ostalih prava i ne postoje sami za sebe zbog poštovanja zakona o upotrebi jezika, već zbog toga da bi se omogućila primena i ostvarivanje ostalih ljudskih prava”, rekao je Mladenović.
Profesorka srpskog jezika i književnosti Ana Kostić podseća da srpska zajednica na Kosovu Međunarodni dan maternjeg jezika dočekuje u neravnopravnom položaju. Ona podseća da se građani svakodnevno suočavaju sa brojnim kršenjima jezičkih prava na svim nivoima.
“Institucije u kojima bi srpski morao da bude zastupljen jednako kao i albanski, uglavnom izbegavaju korišćenje srpskog. Dokumentacija koja je prevedena lošeg je kvaliteta, ima bezbroj grešaka koje dovode do besmislenog značenja onog što je prevedeno”, kaže Kostićeva i navodi praktične primere:
“Ukoliko pođemo od samog naziva za stanovnike Kosova srpske nacionalnosti, koja prema albanskom jeziku glasi “kosovar”, uočavamo katastrofalnu grešku. Za nas je ovaj naziv neprihvatljiv, jer semantičko značenje te reči jeste da smo mi po profesiji “kosovari”. Obrazloženje za to leži u gramatičkom pravilu prema kome dodavanjem nastavka –“ar” na imenicu, dobijamo izvedenicu za naziv određene profesije, kao na primer, lekAR, pekAR, stolAR, novinAR, zidAR…. Dakle, ako reč KosovAR posmatramo sa stanovišta srpskog jezika, ispada da je to naša profesija. Svako pametan shvatio bi da je to više nego smešno i rogobatno. Nema razloga da ne budemo kosovci, jer mi to u semantičkom smislu i jesmo”.
Posebno je prema njenom mišljenju opasno što se većina Srba na Kosovu “ne protivi nametanju ovakvog rešenja, tako da ono preti da bude opšte prihvaćeno”.
“Mi se ne bunimo ni kada na proizvodima u prodavnicama nema deklaracije na srpskom jeziku,a moralo bi je biti, jer smo mi poreski obveznici koji kupujući te proizvode automatski plaćaju namete i takse. Sa lekovima je situacija nešto bolja, jer neki od lekova imaju uputstva i na srpskom jeziku. Netransparentnost korišćenja standardnog srpskog jezika direktno krši naše ustavno pravo koje nam je zagarantovano”, kaže Ana Kostić.
Poverenik za jezike međutim dodaje da se u odnosu na prethodne godine kod nekih institucija podigla svest o neophodnosti poštovanja Zakona o upotrebi jezika. Međutim, kako kaže, još uvek ima dosta prepreka za potpuno ostvarenje jezičkih prava.
“Kada pogledamo nekoliko godina unazad naravno da ima pozitivnih pomaka i verujem da ste i vi toga svesni da je mnogo lakša i komunikacija sa institucijama, da ima institucija koje sada mnogo bolje sprovode zakon o upotrebi jezika, više je dostupnih dokumenata i bolji je kvalitet prevoda, ali je to veoma daleko od onog što mi smatramo neoodnim i poželjnim. Ono što je moja bojazan je da se suočavamo sa negativnim trendovima u smislu starenja ljudi koji govore oba službena jezika pogotovo profesionalaca koji se bave prevodima. Tako da se pored nekih pozitivnih pomaka suočavamo i sa jako negativnim trendovima koje moramo što pre preokrenuti u našu korist”, kaže Mladenović.
Razog što za 15 godina do pozitivnijih pomaka kad je poštovanje srpskog jezika u pitanju nije došlo, je prema mišljenju Mladenovića, što jezici nikada nisu bili prioritet na Kosovu.
“Uvek smo se suočavali sa nekom novom krizom, sa nekim novim prioritetom, sa pandemijom, izborima i tako dalje, tako da nikada zakon o upotrebi jezika nije bio dominantna tema što bi za njegovu bolju primenu trebalo da bude”, rekao je Mladenović.
Direktorka Narodne biblioteke u Gračanici ističe da na kada govorimo o danu maternjeg jezika “ne možemo a da ne budemo i samokritični”. Prema njenim rečima i sam narod mora poneti svoj deo odgovornosti za kako kaže banalizaciju i pejorativizaciju (reči koje tokom vremena dobijaju pogrdno značenje) leksike srpskog jezika.
“Činjenica je da je život u savremenom svetu doveo do toga da se jezik javne komunikacije banalizuje i da se većina funkcionalnih stilova svede na razgovorni. Takođe, nesvesni lepote i bogatstva svog jezika, prebrzo se prihvataju novi žargonski načini komunikacije, pa onda reči skraćujemo, ne koristimo sva glagolska vremena, te se određene fonetske, morfološke i sintaksičke kategorije ne koriste i ostaju kao obrađene lekcije na časovima gramatike”, rekla je Brankica Kostić.
S njom se slaže i profesorka srpskog jezika i književnosti Ana Kostić.
“Ni mi sami ne poštujemo standarde srpskog jezika i pisma. Ćirilica, koja je službeno pismo i ovde na Kosovu, sve manje je u upotrebi. Čak i latinica koja se mnogo češće koristi, upotrebljava se mimo pravila. Uglavnom je u upotrebi ošišana latinica, što znači da se glasovi š,č,ć,ž,đ ne koriste u izvornom obliku, već se umesto š koristi s, ili, umesto č ili ć pišemo c, ž je bez kvačice i najčešće je u upotrebi z, dok se umesto đ piše dj…. Tehnologija udružena sa neznanjem polako uzima danak. O nepoznavanju gramatičkih pravila da i ne govorimo, jer je to priča za sebe, i kojom bismo morali da se pozabavimo mnogo ozbiljnije”, zaključuje Ana Kostić.
Brankica Kostić naglašava da je na negovanju i očuvanju srpskog jezika neophodno da rade svi činioci društva:
“To je na porodici, školi, institucijama. Mediji su takođe važan činilac u vaspitno –obrazovnom sistemu. Za očuvanje jezika, važnost je na aktuelizaciji stvarnih problema, i identifikacija istih. Na Kosovu i Metohiji dodatno se ugrožava jezik, samim nepoštovanjem pravila i propisa od onih koji su ih propisali, kao i masovna promena i brisanje toponima. Mi jesmo bogati, jer pored jezičke kulture, imamo mogućnost digrafije, ali itekako moramo voditi računa da očuvamo svoje, možda i najsavršenije pismo na svetu –ćirilicu!”, zaključuje Brakica Kostić.
Međunarodni dan maternjeg jezika obeležava se 21. februara od kada je ovaj datum UNESCO proglasio 1999. godine, a Generalna skupština Ujedinjenih nacija priznala rezolucijom.
Ovaj dan je ustanovljen u znak sećanja na studente koji su 1952. godine ubijeni u Daki u Bangladešu (bivši Istočni Pakistan). Oni su protestovali zbog toga što njihov maternji jezik nije proglašen za zvanični jezik.
