Janjić: Status Kosova kao nezavisne međunarodno javnopravne jedinice i dalje otvoren

„Kosovo nema pun međunarodno javni kapacitet kao jedna država sa svim funkcijama. Uzajamno priznanje nije neophodno za sveobuhvatni sporazum. Za sveobuhvatni sporazum potrebno je da se prizna pravno postojanje, ne `takozvane Srbije` ili `takozvanog Kosova` ili `lažne države`, nego upravo onako kako su Vučić i Hoti potpisali u Vašingtonu – da se radi o pregovorima predstavnika `Republike Srbije i Republike Kosova` To je tzv. faktičko priznanje postojanja, ali ne i priznanje punog međunarodno javnog kapaciteta“, ocenjuje u intervjuu za KoSSev i Radio Kontakt Plus, direktor Foruma za etničke odnose, Dušan Janjić. Govorio je povodom četrnaeste godišnjice jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova.

Gde je Kosovo sada? Šta se to promenilo u odnosu na 2008. godinu?

Kao što je taj čin pre 14 godina bio međunarodno jasno definisan, kao jednostrano proglašena nezavisnost, taj status je ostao i dan-danas. Dakle, Kosovo nema pun međunarodno javni kapacitet kao jedna država sa svim funkcijama. Oko 100 država je priznalo Kosovo, dok ga drugi deo zemalja nije priznao. Dakle, problem statusa Kosova kao nezavisne međunarodno javnopravne jedinice i dalje je otvoren, nije rešen.

Koliko je onda Kosovo danas de fakto „nezavisno“?

Ako uzmemo u obzir drugu stranu državnosti, koja se zove suverenitet, odnosno kontrola teritorije preko državnih funkcija, možemo reći da je Kosovo napredovalo i ono je, pogotovo od Briselskog sporazuma naovamo, formalno pravno uspostavilo pun suverenitet na celoj teritoriji, sa, naravno, faktičkim izuzetkom koji nije pravno legalizovan, a to je postojanje ‘paralelnih’ institucija u srpskom sistemu vlasti (opštine, njihovi predsednici i neke institucije izvan Kosova, koje se bave bezbednošću).

Pitanje statusa zdravstvenih ustanova, obrazovanje je otvoreno. Oni su formalno svi pod dejstvom zakona Kosova, ali objektivno je dvojno i finansiranje je dvojno. Ne možemo reći da u tim sektorima ima punu kontrolu, ali u sektorima bezbednosti, Kosovo ima puni suverenitet. Tu su napravili napredak, neću ga kvalifikovati kao veliki ili mali, ali su se tu stvorili uslovi da se život na Kosovu odvija potpuno samostalno od Srbije i formira se drugačiji raspored političkih snaga. Srpska lista ima jedan deo transmisije uticaja Srbije i na politički život, ali istovremeno, zbog Srpske liste je žrtvovan višepartijski sistem među Srbima.

Srbi na Kosovu ne veruju i ne podržavaju nezavisnost, koja je onda Vaša poruka?

Logično je da ne veruju i ne podržavaju, jer oni vrlo dobro znaju u kom okruženju žive. Ja mogu da imam razne poruke, pa da kažem “verujte sebi i svojim očima”, ali istovremeno je tačno ono što sam rekao prethodno – da Beograd ima moćne mehanizme uticaja na srpsku zajednicu – finasiranja, pogotovo vođstva. Tako da, dok god je status neraščišćen u smislu međunarodno javnog priznanja, ne mislim od strane Srbije, to sada nije neophodno, mogu im dati samo jedan savet: Živite kako se može i kako je za vas najsigurnije, jer sve drugo je rizikovanje.

Ima li uopšte mesta kompromisu između Srba i Albanaca, ukoliko Srbi neće nikada da pristanu na nezavisnost, a Albanci neće da odustanu od nje?

Ako uzmemo u obzir taj krajnji cilj, tu saglasnosti uglavnom nema, niti se iko trudi da je postigne. Naravno, moguć je kompromis, ali da se prihvati to da će to ‘puno međunarodno priznanje’ doći kroz izvesno vreme. Što se tiče priznanja Srbije, odnosno tzv. međusobnog priznanja, kosovska elita mora da shvati istinu – Srbiji ne treba priznanje posle Berlinskog kongresa, posle dva veka postojanja. To treba Kosovu. Što se tiče Srbije, njoj je jako važno da se definiše teritorijalni okvir, odnosno pitanje granica. Videli smo pokušaj da se to reši preko podele. To očigledno u postojećoj međunarodnoj konstelaciji nije moguće. Dakle, kompromis treba tražiti u jednoj visokoj autonomiji Srba, pogotovo Srba na severu Kosova.

Prema Vašem mišljenju, može li u ovoj godini doći do nekog pomaka kada su u pitanju pregovori Beograda i Prištine?

Ne očekujem nikakav pomak. Prvo što vidim, to su dva politička vođstva. Ne vidim političku volju. Obe strane – i Vučić i Kurti igraju na status kvo. Znači, ne rešavati ništa. Drugo, ja ne vidim nikakvu inicijativu od strane EU, čak vidim blokade, onemogućavanje dogovora i podsticanje tog statusa kvo. Međutim, ono što se vidi, to je namera Amerike da zajedno sa Nemačkom i Britanijom, možda i zaobilazeći institucije Evropske unije – vidimo da sada imenuju i svog posebnog predstavnika za dijalog – da probaju da nešto postignu.

Šta mogu postići?

Mogu eventualno postići dogovor o novom formatu i tzv. resetovanje razgovora o primeni onog što je urađeno ili mehanizma praćenja primene. Moguće je otvoriti i neka nova pitanja, ali zatvoriti priču sa sveobuhvatnim sporazumom. Ako se želi priznanje, to nije moguće u narednih 10 godina. Ako se ne želi priznanje, ako se želi da se ostvare dogovori o decentralizaciji, demarkaciji granice, o slobodi kulture, delovanja Srpske pravoslavne crkve, obrazovanja… može mnogo da se uradi u ovoj i u idućoj godini.

Prema Vašem mišljenju, da li će i kada doći do sveobuhvatnog dogovora Beograda i Prištine i kako bi on mogao da izgleda?

Ako pažljivo čitamo ono što piše u Rezoluciji Generalne skupštine, u razgovorima o normalizaciji i ako se poštuje ono što predstavlja pregovarački okvir EU sa Srbijom, pa i poglavlje 35, tzv. međusobno priznanje nije neophodno za sveobuhvatni sporazum. Dakle, ideja je da se preko pune normalizacije jednog dana stvore uslovi da se priča o priznanju u klasičnom smislu slanja ambasadora, izjava Vlade…

Ono što je potrebno za sveobuhvatni sporazum, to je da se prizna pravno postojanje, ne „takozvane Srbije“ ili „takozvanog Kosova“ ili „lažne države“, kako se to već govori, nego upravo onako kako su Vučić i Hoti potpisali u Vašingtonu – da se radi o pregovorima predstavnika Republike Srbije i Republike Kosova. To je tzv. faktičko priznanje postojanja, ali ne i priznavanja punog međunarodno javnog kapaciteta.

Da li je to realno?

Ja znam da političarima ove vrste koju imamo sada na Balkanu i u dobrom delu Evrope, apsolutno ne odgovara da napuste tu liniju mogućih konfrontacija, tako da od sadašnjih ekipa to ne očekujem, ali očekujem da Amerika pritisne EU, pošto su oni pragmatičniji, što je bio i Tramp, i da ih uputi u tom pravcu. Mi već vidimo znak toga, gde Amerika odustaje od pritiska na EU i zemlje EU da priznaju Kosovo, ali zato radi na tome npr. da se i Kosovo i Srbija nađu u NATO-u. To znači da se indirektno prizna kapacitet Kosova da pokrije sektor bezbednosti na Balkanu, koji ne može i nije pokrila Srbija.

Koje bi god srpsko rukovodstvo bezuslovno priznalo Kosovo, napravilo bi veliku grešku

Ima mnogo varijanti da se postigne dogovor o onome što je moguće. Ne vidim nijednog razumnog čoveka koji bi menjao nešto za ništa. Ne vidim zašto bi Srbija išla u međusobno priznanje ako je međunarodno priznata. To je problem Kosova. Ono mora da ga rešava. Po meni, da preko Amerike i drugih nabavi većinu i da se kandiduje u UN, a ne da se maltretira Srbija. Dakle, u Srbiji, koje god vođstvo bi u tom bezuslovnom smislu priznalo Kosovo, napravilo bi veliku grešku, jer tog momenta ne bi bilo igrača na toj sceni i onda bi se pitanje Kosova i daljeg razvoja Srbije preko Kosova određivalo i bez učešća Srbije. Dakle, nije pragmatično, principijelno nije u redu, a sa druge strane, ne postoji nijedan primer zemlje koja je olako priznala otcepljenje dela svoje teritorije. To je činjenica i treba naći model za punu normalizaciju odnosa i to je taj put kojim treba ići. Formalno je opisan u Rezoluciji, u prvom Briselskom sporazumu. Dakle, treba ići na drugi, treći sporazum, pa jednog dana i na taj krajnji, sveobuhvatni.

Izvor :
KoSSev