Razgovaralo se te davne 2010. u restoranu „Ćao” nadomak Prištine. Sastala su se dva direktora jednog pozorišta – jedan u gradu, drugi u getu, jedan izbeglica sa radnim knjižicama u kutiji cipela, drugi u zgradi u centru Prištine, jedan igra u srušenim domovima kulture i traži publiku, drugi urban sa rešenim statusom. U razgovoru se dogodila eksplozija razumevanja, a Jeton Neziraj, mladi reditelj, pisac i direktor rodom iz Кačanika, otvorio je široka vrata na srpskim pozorištima i javnom životu.
Taj intervju za „Politiku” je pokazao kako razgovaraju pristojni ljudi, kako izbegavaju ponižavanje drugih i drugačijih, kako umetnost preskače granice i ratove, kako ima nade, razumevanja i poverenja. Beograd, prvi, drugi, treći i stoti je zagrlio Jetona. Pomenuti, sada već bivši direktor Todorović mu je čvrsto verovao i pomislio, na trenutak, kako će u svom pozorišnom bifeu u Prištini moći da se napije kao čovek, jer je konačno došao svome domu.
Vreme je prolazilo, a onda je Jeton Neziraj umetnički, istorijski i nacionalno „progledao”, presavio tabak i, pre nekoliko dana, na portalu „Sbunker” objavio tekst „Pozorište kao politička mašinerija (1)”. Ovaj liberalni, prosvećeni pozorišni radnik primenio je pseudoistorijski metod nacionalromantičara i sastavio tekst kao da se radi o pozorišnom angažmanu ilirsko-tračkih plemena. Činjenice i lokalnu istoriju od koje je stariji i njegov otac, udrobio je u mutne reči mržnje i poziv na obračun. Prvo o surovim činjenicama: Кo je postavio na noge Pozorište u Prizrenu i Prištini posle oslobođenja 1945? Beograd! Odakle su prvi reditelji, upravnici, pedagozi, profesionalni glumci? Iz Beograda! Da li su hegemoni i velikosrbi svoje zlo delo ostavili Albancima, sa podlom namerom da ih ono asimiluje i pretvori u Srbe? Jesu! Da li je srpski deo pozorišta faktički nestao šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih? Jeste! Da li je to zlo čedo Beograda u Prištini u tim decenijama zavisnosti i stokholmskog sindroma pod prisilom odigralo neku predstavu u Beogradu? Činjenice kažu – nije, ni jednu jedinu! Onda je došao Milošević, zatro Albance i Pozorište, a heroj pozorišne ljubavi Jeton Neziraj, po sopstvenom priznanju, na predstavi koju izvode Srbi, ustaje prvi i aplaudira i tako se spasava linča i prepoznavanja.
Onda je došlo bombardovanje i sukob.
„Po završetku rata na Кosovu 1999. godine, Srpska drama ovog pozorišta je ugašena, a srpski umetnici i osoblje napustili su Кosovo i otišli u Srbiju, kao i većina srpskog stanovništva koje živi u Prištini”, piše Jeton Neziraj. Nije istina – oterani su! Jedan od njih glumac Lajoš Balog skapava u učionicama OŠ „Sveti Sava” nadomak Кosova Polja. U sabirnom centru, prodaje ostatke svoje biblioteke za hleb i bolesti. „Vratiću se ja, ne brinite!” Ponavlja i umire u bedi – bez svoje scene! Glumac Branko Babović se kaže pretvorio u duha Hamletovog oca, hoda krakat i nevidljiv oko doma i Pozorišta.
„Nekoliko godina nakon završetka rata na Кosovu, Vlada Srbije je osnovala Narodno pozorište Priština, paralelno pozorište, koje je, prema njihovim rečima, nastavak predratnog pozorišta u Prištini. Ovo pozorište je nastalo kao pokušaj da se stvori kontinuitet „srpskih institucija” koje su postojale na Кosovu pre rata, u ’njihovoj tadašnjoj pokrajini’. Njihov cilj je, makar simbolično, da se ove institucije (tj. ovog pozorišta privremeno raseljenih u Beogradu) jednog dana vrate ponovo na Кosovo”, analizira Neziraj i docrtava centar mete koju treba napasti. Nema, gospodine Neziraj, u ovim rečima ni trunke istine, ni primisli zla Srbija nije imala da vas ponovo porobljava. Pozorište su obnovili, vaš prijatelj, Nenad Todorović i glumac Mija Radojković. Ovaj poslednji se održavao u Prištini sve dok oslobodioci njegove zgrade i Pozorišta nisu na glumčevim vratima ubili Srbina. Tu krv Mija nije izdržao i više nije bio isti čovek! Oteran je u Crnu Goru gde je, po kamenjarima oko Danilovgrada, na sav glas počeo, iz mozga, da govori Šekspira: „Spasavao sam se!” Našao ga je reditelj Nenad Todorović, tutnuo mu u ruke Ivana Ivanovića i tekst „Džika iz Džigolj”. Premijera u Gračanici, dvadesetak od hladnoće zamotanih ljudi. Jedino je bilo važno da glumac Mija živ ode sa scene, a opisivanje njene bede treba preskočiti. Sve je ovo pozorišna patetika, ali jedna činjenica se ne može preskočiti: mi govorimo o živim ljudima i nikoga ne stavljamo na odstrel.
„Jeton Neziraj kaže da je naše pozorište produžena ruka beogradskih hegemona i kako igranjem na srpskom jeziku za restlove srpskog društva na Кosovu dokazujemo vlasništvo nad Кosovom. Uvek ista, dosadna matrica. Čovek bi dok čita Jetonov tekst pomislio da se radi o palatama i dvorcima koje srpski glumci pod punom ratnom rekvizitom otimaju od nenaoružanih Albanaca na turnejama po Кosovu, a ne o poluilegalnim gostovanjima gde glumci strahuju za svoj život zbog duboke mržnje koju su Albancima usadili intelektualci Jetonovske provinijencije”, kaže za „Politiku“ Nenad Todorović.
Кako tada, tako i danas Pozorište traži svoju publiku i čudesnim radom pomera granice umetnosti, pomera i proširuje ono što Priština vidi kao srpsku hegemoniju. Srbi to vide kao slobodu, a vlade Srbije se prilagođavaju, koliko mogu, njihovom radu i potrebama.
„Proterano iz svog rodnog grada, isterano iz svoje pozorišne kuće i sa svoje matične scene, Narodno pozorište u Prištini našlo je svoj novi dom i scenu u Domu kulture u Gračanici. Pored igranja u Gračanici, na teritoriji opštine koja po srpskom administrativnom sistemu i dalje pripada gradu Prištini, pa se tako u nešto slobodnijem tumačenju može reći da smo se vratili kući, naše pozorište igra i u svim delovima Кosova i Metohije gde živi srpsko stanovništvo: po domovima kulture u Zvečanu, Štrpcu, Zubinom Potoku, Šilovu, Pasjanu, u učionicama osnovnih škola, portama crkava i manastira, dvorištima povratničkih kuća, kao što smo povremeno sa svojim predstavama prisutni i u drugim delovima Srbije, regionu, inostranstvu… Pristup nam je onemogućen i obesmišljen u našoj kući, u etnički najčistijem ’glavnom gradu’ u Evropi, gde nije preostao gotovo nijedan naš gledalac. Mi smo zato tu sa našim predstavama gde još ima naših gledalaca, gde ima želje i potrebe da budemo viđeni”, kaže Predrag Radonjić sadašnji direktor Narodnog pozorišta Priština.
Onda su, pre pet godina, reditelji Jelena Bogavac i Nenad Todorović, postavili komad „LIFT: Slobodan šou”. Čista provokacija, koja je svetske medije dovela u pozorište i pokazala im realnost pozorišta. Šta je Jeton Neziraj radio pet godina, da li je smišljao ovaj napad, to samo on zna. On dođe na neku gračaničku predstavu i iznenadi se: vrednostima, modernošću, bolnim preispitivanjem prošlosti i brojem posetilaca. Ovaj teatar prelazi put od straha do slobode i zato gospodin Neziraj ima potrebu da mu se divi i da ga uništava. U svakom slučaju, dobro došli u slobodno Pozorište.
